Najzabačeniji krajevi Srbije kriju najbolje čuvane tajne. Tako mesto je i Donji Taor, jedno u nizu raštrkanih sela u podnožju Povlena. Kažu siromašna su sela u ovom kraju, ali čini mi se bogata duhom i ponositih stanovnika jer nismo sreli nekoga koga bismo okarakterisali drugim rečima. Sela bogata prirodnim blagom i okružena bajkovitim predelima. Takva su sela okružena masivima valjevskih planina.
Nekada je to bilo jedno selo i to jedino južno od Valjeva. Drugih sela u tom kraju u prvoj polovini 19. veka nije bilo. Na plodnoj zemlji na nekih 1.000 m.n.v. stanovništvo počinje da se naseljava u drugoj polovini 19. veka kada se i Taor deli na dva sela – Gornji i Donji Taor. Ono po čemu je valjevski kraj bio prepoznatljiv u to vreme jesu vodenice, kojih je ovde u vreme kneza Miloša bilo čak 16 od ukupno 200 vodenica koliko smo brojali u čitavoj Srbiji. Kao najznačajniji proizvodni pogon u to vreme i mesto okupljanja stanovništva, vodenice dobijaju na značaju te podrškom kneza Miloša broj vodenica samo u ovom kraju je porastao na 200. To je broj kojim se valjevski kraj mogao ponositi krajem 19. veka, dok danas nažalost ne radi više nijedna stara vodenica. Ono što je nama ostalo jesu tragovi njihove nekadašnje slave i bleda slika njihovog izgleda. Ostaci vodenica obrasli mahovinom, trula drvena konstrukcija na kojoj se vidi zub vremena samo nam naslućuju kako je izgledao ovaj predeo bogat vodom.
Danas na našu veliku žalost i taj huk vode je skoro u potpunosti utihnuo. Vrela nekada bogata vodom, slapovi i vodopadi sa kojih se voda obrušavala uz glasan huk koji je ispunjavao ovaj prostor danas se nalaze samo u sećanjima nekih starijih stanovnika okolnih sela. Voda Taorskih vrela danas napaja vodovod mesta Kosjerić a usled nestručno kaptiranih izvora 1978. godine, danas su slapovi praktično isušeni. Nivo vode varira u zavisnosti od doba u godini, pa šansa da se vrela vide sa vodom je znatno veća tokom ranog proleća i nakon obilnije kiše, dok se tokom letnjih meseci voda skoro u potpunosti povlači.
Vrela inače izviru u pećini u blizini sela Donji Taor i protiču preko nataloženih bigrenih naslaga stvarajući slapove i vodopade. Svoj put završavaju ulivajući se u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave. Čitav niz vrela, slapova, vodopada i vodenica kao autentičnih objekata narodnog graditeljstva, predstavlja zanimljiv kompleks koji se nalazi pod zaštitom države kao spomenik prirode.
Sudbina Taorskih vrela imala je, pak, drugačiji ishod pa i kao zaštićeni spomenik prirode, vrela su doživela značajna oštećenja. Dugogodišnje vađenje sige (prirodnog kamena, koji nastaje od taloga vode koja protiče kroz krečnjak) koja čini podlogu ovog hidrokompleksa, nanelo je drastičnu štetu pri čemu je u potpunosti devastiran poslednji vodopad.
I pored svih nepravdi koje su nanete vrelu, priroda i dalje opstaje i čini neverovatan prizor pred kojim niko ne ostaje ravnodušan.
Kaskade i slapovi obrasli mahovinom i rastinjem, žubor vode i priroda koja opija su slika po kojoj ćete pamtiti Taorska vrela.
Kako doći
Naravno nas je put vodio iz Beograda autoputem A2 (Miloš Veliki) do naplatne rampe Lajkovac, odakle nastavljamo magistralom do Valjeva. Pratite putokaze za manastir Lelić odakle i kreće put ka selima Mravinjci, Makovište i Taor. Od prvog sela prestaje i asfaltni put i počinje makadam. Pratite oznake pored puta koje će vas upućivati ka selu Donji Taor i Taorskim vrelima. Od putokaza i table koji se nalaze na raskrsnici 2 makadamska puta, ka vrelima vodi put s leve strane uzbrdo odakle do vrela ima još oko 7.5 km. Nas je put doveo do mosta na reci Skrapež odakle smo do vrela nastavili peške.
Do Taorskih vrela može se napraviti i lepa pešačka tura od sela Makovište ili baš od one raskrsnice na putu. Nažalost mi ovog puta vremena nismo imali na pretek, budući da smo planirali obilazak još 2 lokacije stoga smo do vrela nastavili kolima i prepešačili tek 5-6 kilometara u ovom kraju.
Ukoliko se vas put povede ka zapadu naše zemlje, obavezno posetite i ova mesta: