Nezaobilazni deo pripreme za svako putovanje podrazumeva dobar istraživački rad. Saznati što više informacija o lokaciji koju obilazimo, isplanirati rutu na osnovu mesta koja želimo da posetimo, pronaći trekove i informacije o stazama kojima ćemo se kretati. Tokom tih priprema pročitala sam jednu rečenicu koja mi je Goliju opisala onako iskreno, ogoljeno od svih suvišnih epiteta, i sa kojom se moram apsolutno složiti sada kada smo se u ove reči i lično uverili.
„Golija je ozbiljna, divlja planina…“
Mnogo toga sam o Goliji čula i pročitala, i od samog početka ulivala je neko strahopoštovanje kao zaista divlja i netaknuta. I ona to zaista i jeste.
Zna se sa kakvim se predznanjem ide na planinu, ali po dolasku uvek se iznova iznenadiš jer uz sve pripreme dočeka te nešto novo, neočekivano, nepredviđeno. I to je deo čari odlaska u prirodu, divlju prirodu. Kada jednom to postaviš sebi kao deo celokupnog doživljaja, strah od nepoznatog se gubi.
Očigledno je da me je Golija dojmila, ali vratimo se ovoj ozbiljnoj i divljoj planini koju smo za ovo kratko vreme tek površno upoznali i postavili dobre temelje za sva buduća istraživanja.
Planina i Park prirode Golija
Golija je najverovatnije dobila ime po svojoj veličini – golema planina, i jedna je od najšumovitijih u zemlji. Obrasla gustim listopadnim i četinarskim šumama, planina Golija je danas zaštićeni Park prirode, svrstan u 1. kategoriju zaštite kao prirodno dobro izuzetnog značaja. Planina je takođe i deo rezervata biosfere Golija-Studenica sa međunarodno priznatim statusom u okviru Uneskovog programa MAB.
Planina u obliku potkovice se nalazi jugozapadno od Ivanjice i severno od Novog Pazara, između Ibra, Moravice, Peštera i Radočela. Na spomen Peštera i blizine Sjenice, prva pomisao je oštra i snegom bogata zima, pa samim tim ništa nije drugačije ni na Goliji koja je poznata po obilnom snežnom pokrivaču koji zna da odoleva proleću sve do polovine maja. Tako je bilo i ove godine, budući da smo Goliju posetili baš za prvomajske praznike, a sneg se mogao videti na najvišim delovima planine – Jankov kamen i duboko u šumi. Iako je u podnožju Golije proleće bilo uveliko u cvatu, duboko u šumi se činilo kao da se tek nazire buđenje prirode.
Rano majsko sunce ume da zavara, a na planini se vreme svakog časa menja. Tako je i naša poseta bila diktirana taktom grmljavine pred kojom smo bežali sa jednog vidikovca na drugi. Baš za Prvi maj opredelili smo se za obilazak planine budući da je loše vreme garantovalo odsustvo gužve.
Prva stanica trebalo je da bude jezero Nebeska suza, ali put je bio u lošem stanju zbog otapanja snega i potoka koji su se slivali niz put. Veći deo puta smo prošli, ali morali smo da odustanemo od daljeg pešačenja i kiše koja je pretila. Vraćamo se na put i nastavljamo ka čuvenom Dajićkom jezeru.
Dajićko jezero
Možda i najpopularnije jezero na Goliji nalazi se neposredno pored puta Ivanjica – Bele vode na 1.436 mnv. Jezero je okruženo gustom četinarskom šumom u kojoj se sneg u ovo doba godine još održavao što je kretanje kroz šumu učinilo praktično nemogućim. Jezero je specifično po tome što nema obalu, odnosno zahvaljujući neverovatnim prirodnim uslovima oko jezera se prostire tresava koja se ugiba pod stopalima. Jezero se napaja kišnicom, otopljenim snegom ali i iz obližnjeg izvora na kojem se danas nalazi česma. Površina jezera je nekad bila znatno veća, ali danas se voda polako povlači dok tresava uzima primat. Jezero je bogato vegetacijom i zaštićeno je kao jedino stanište Velikog mrmoljka.
Poznato jezero se kao Dajićko prvi put spominje u spisima Josifa Pančića, Nedeljka Košanina i Jovana Cvijića. U narodu je poznato i kao Svatovsko jezero prema jednoj legendi po kojoj su se u jezeru utopili svatovi. Još jedno ime koje ćete čuti jeste Tičar jezero po vrhu Tičar ispod kojeg se jezero nalazi.
Dok se smenjuju kiša i susnežica, istražujemo okolinu jezera i pravimo pauzu na uređenom izletištu pored jezera sa klupicama i pečurkama gde se možete skloniti baš kada vas uhvati kiša na planini.
Bojevo brdo i Jankov kamen
Nastavljamo dalje ka najvišem vrhu Golije, ali pre toga stajemo na velikom kružnom toku gde se ukrštaju putevi koji vode ka Ivanjici, Odvraćenici, Sjenici i Novom Pazaru. Lokacija je Prekobrdo odakle se već nazire naš sledeći cilj – Bojevo brdo. Vidikovac se nalazi na 1.746 mnv odakle se pruža pogled na Peštersku visoravan i centralni deo Golije sa Jankovim kamenom. Na vidikovcu postoji i nadstrešnica ispod koje se možete skloniti u slučaju kiše.
Do vidikovca vodi staza od samog kružnog toka koju smo morali da presečemo i krenemo „prečicom“ pravo uz brdo, budući da je kiša navaljivala. Da smo krenuli standardnom stazom, verovatno ne bismo otkrili ovaj prizor koji možda na prvi pogled može nekome izazvati nelagodu, ali samo je dokaz da se o divljim životinjama čovek brine na planini, naročito tokom oštrih zima koje ovde vladaju mesecima. Na osnovu vučijeg izmeta na poljani i obližnje čeke, jasno je da se radi o improvizovanom hranilištu.
Na samom vidikovcu uživamo kratko posmatrajući oblake i kišnu zavesu koja polako prelazi preko brda. Silazak sa vidikovca je takođe bio ubrzan jer pokušavamo da stignemo i do Jankovog kamena pre tog istog oblaka.
Sledi trka sa vremenom jer vetar se pojačava. Uz put još ima snega i dolaskom do oboda šume vidimo da se među drvećem snežni pokrivač dobro održao. Ići dalje ili ne? Idemo dalje, na nekim mestima je sneg popustio, dok je na drugim i dalje preko metar visine. Izbijamo na čistinu sa prvim kapima kiše koji se ubrzo pretvaraju u led. Stižemo i do samog vrha na 1.833 mnv.
Postoji nekoliko priča kako je vrh dobio ime. Jedna priča kaže da je ime dobio po Sibinjuaninu Janku, koji je na ovom mestu ostavio kamen vraćajući se sa Kosova. Postoji i druga priča o 2 brata koja su se posvađala oko očevog nasledstva. Otac je spor rešio na originalan način tako što ih je izazvao na nadmetanje. Ko prvi odnese težak kamen do vrha planine dobija celo nasledstvo. Brat po imenu Ratko je došao do pola puta gde je kamen ispustio i koji se orkotrljao do potoka koji danas nosi njegovo ime – Ratkov potok. Janko je očigledno u nadmetanju pobedio budući da vrh nosi njegovo ime.
Dalji obilazak ostavljamo za sutradan u nadi da će se i vreme popraviti.
Vodopadi Izubre
Imali smo sreće da narednog dana kiša nije bila uporna kao prethodnog, pa nastavljamo istraživanje Golije i idemo u samu divljinu. Plan je da obiđemo vodopade Izubre prateći reku od sela Devići, ali zbog kiše odlučujemo da odemo putem do kraja ili početka staze, zavisi kako je posmatrate i da krenemo odatle pa koliko uspemo. Put vodi od sela Devići ka Rudnu, i kako se približavamo cilju, slobodno mogu reći da je to ona prava „ozbiljna i divlja“ planina sa početka teksta. Ako se čovek negde oseti malim, onda je to na ovom mestu.
Polako stižemo do početne tačke staze koja prati reku Izubru i vodi do njenih slapova i vodopada. Kao što sam spomenula, postoje dva načina kako da prođete ovu stazu – od sela Devići prateći samu reku, gde je dužina staze oko 5km, ili se dovesti makadamskim putem do ove lokacije, negde na pola puta između Devića i Rudna, i u blizini sela Brzovik. Za koju god opciju da se opredelite, nećete biti uskraćeni za neverovatne prizore. Zbog lošeg vremena i prirode koja više liči na kasnu jesen koja prelazi u zimu, nije mi žao što smo se ovog puta opredelili za ovu lakšu varijantu. Vratićemo se nekom sledećom prilikom tokom leta kada sve ozeleni jer mogu da zamislim kako tek vodopadi izgledaju okruženi zelenilom.
Deo toka reke koji smo mi posetili i vodopadi koje smo mi obišli poznati su i kao Gornji vodopadi za koje se smatra i da su najlepši. Svakako ceo tok reke Izubre ispresecan je slapovima i vodopadima. Ostaje vam samo da uživate u prirodi.