Prvo ozbiljnije planinarenje nakon perioda izolacije moralo je biti izazov u svakom smislu te reči. Uspon na Stolove biće pravi test mog celokupnog stanja. Svesna činjenice da je moja opšta kondicija ozbiljno narušena tokom tri meseca neaktivnosti, spremna sam na sporiji uspon i češće pauze.
Krećemo na Stolove.
Prva asocijacija na ovu planinu koja se uzdiže jugozapadno od Kraljeva jesu zasigurno divlji konji i narcisi. I zaista, ukoliko budete imali sreće, tokom planinarenja možete sresti krdo divljih konja. A tokom ranog proleća, obronci Stolova se zabele od belih latica narcisa.
Da je ovaj cvet postao simbol planine svedoči i republička akcija „Narcisu u pohode“ koja se održava svake godine u maju mesecu.
Kraljevčani će vam reći da bi svaki stanovnik ovog grada trebalo u životu bar jednom da poseti Stolove, a mislim da bi se to „pravilo“ moglo primeniti i na sve nas ostale. Nakon brojnih priča, konačno ćemo iskusiti ovu planinu i same.
Oivičeni trima rekama, Ibrom, Ribnicom i Brezanskom rekom, Stolovi se zvezasto spuštaju ka okolnim nižim planinama. Ukoliko se upustite u otkrivanje istine koji je najviši vrh Stolova, naići ćete na opšte „nadjačavanje“ između vrha Kamarište i Usovica. Iako se u većini izvora Usovica spominje kao najviši vrh Stolova sa visinom od 1.375 mnv, isto tako ćete pronaći i informaciju kako je Usovica samo greben koji vodi ka drugom najvišem vrhu Solova – Čikeru (1.325 mnv).
Naša pešačka tura, kao i većina organizovanih planinarskih tura, vodi nas upravo do Usovice. Uspon je moguće izvesti iz nekoliko pravaca – iz Kamenice, Brezne, Žiče i Magliča. Naš uspon krenuo je iz pravca Kamenice, da bi povratak bio preko Debelog brda do Brezne i planinarskog doma kao krajnje destinacije. Sada kada smo prešli ovu stazu, mogu reći da mi se više dopada staza koja vodi od i do Brezne. Staza iz pravca Kamenice je nešto monotonija i čini mi se znatno teža.
Generalno uspon na Stolove ne može se smatrati lakim budući da je uspon konstantan i da morate preći visinsku razliku od nekih 700 metara. Spomenuta staza je u dužini od oko 20-22 kilometra. Kilometraža nije nešto što će vam predstavljati problem, već konstantno kretanje uzbrdo koje je i mene pokorilo.
Nažalost na ovo planinarenje otišla sam premorena i neispavana, a promena u vazdušnom pritisku pred nevreme koje se spremalo uticalo je pogubno na moj, i ovako drastično nizak, krvni pritisak. Kombinacija koja me usporava i otežava mi svakodnevno funkcionisanje u gradu a kamoli na planinarskoj stazi. Kao što sam na početku i rekla, biće ovo pravi izazov i za psihu i za telo. Iako mi je došlo 100 puta da odustanem, Ivana i Maja su podrška kakvu treba imati na stazi.
Kada sam već kod podrške, nažalost često smo osetili na sopstvenoj koži kako izgleda nepodrška i kritika tokom planinarenja. A to je nešto što je neprihvatljivo ukoliko želite da se bavite ovakvim aktivnostima. Brojnost grupe i uslovljenost vremenskim rokom u okviru kojeg moramo preći stazu, vrlo često dovodi do iscrpljenosti pre nego što se dođe do željene lokacije. S druge strane, pridike i negativni komentari često umeju da pokolebaju i one iskusnije.
Kao što i sama znam, a to su mi potvdili i mnogo iskusniji od mene u planinarenju, na planinu se ide da uživaš u dobrom društvu i lepoti prirode. Ego, nadmetanje, suvišni komentari ostaju u podnožju.
Tako smo i mi odlučili da malo vremena provedemo u odmoru na proplanku ispod Usovice umesto da trčimo do vrha. Stolovi su apsolutno fantastični i nešto što želimo da podelimo sa ostatkom naše ekipe. Iako mi je žao što nisam uspela ovog puta da dođem do vrha i da vidim divlje konje, znam da ću se sigurno vratiti i proći stazu iz pravca Brezne jer otkriva neverovatne prizore.
Još jedan od razloga zašto smo bili ubrzavani, bilo je i nadolazeće nevreme. Preteći oblaci i grmljavina koja se približavala ispratili su nas sa ovog proplanka i poslednjeg uređenog drvenog odmorišta na kolskom putu koji vodi do samog vrha. Na pola puta kreće i pravi letnji pljusak. I to je avantura koju morate doživeti na stazi. Naravno grmljavina nikada nije prijatna naročito ukoliko prelazite preko proplanka i čistine. Ono što nas je iznenadilo jeste što apsolutno niko u ovoj grupi nije bio svestan da štapovi za planinarenje predstavljaju opasnost u slučaju udara groma.
Naime, čistom logikom možete zaključiti da grafitni štapovi „privlače“ munje, što je Ivana naučila godinama ranije na pecanju. S druge strane nije loše sad spomenuti da smo mi prošle početničku planinarsku obuku 😀 Koliko god zvučalo smešno, ali da, mi smo prošle obuku za početnike iako smo već odavno te stvari naučile kroz praksu. I to svima preporučujem pre nego što se odluče da odu na planinarenje.
Ne bih ja bila ja da mi ne padne nešto tako na pamet, pa sam umesto klasičnog izlaska i čašćavanja za rođendan, sestru i drugarice počastila početničkom planinarskom obukom koju je održalo planinarsko društvo Železničar. Da ne bude da nismo naučile ništa novo, saznale smo od vodiča upravo to, da nije dovoljno planinarske štapove skupiti i zakačiti za ranac tokom grmljavine, već ih morate rastaviti i tako rastavljene staviti u ranac. Naravno, podrazumeva se da je najbolje štapove i sve metalne predmete ostaviti po strani i ne nositi sa sobom ukoliko postoji opasnost od grmljavine.
Iskusni vodiči iz Železničara su nam ispričali to kao anegdotu sa jednog planinarenja u Sloveniji kada su dobili prekor od kolega Slovenaca upravo zbog planinarskih štapova. Zahvaljujući njima sada i mi to znamo. Iskusno Maja rastavlja štapove i sprema ih u ranac.
Do trenutka stizanja u planinarski dom kiša je već stala. Time se završava i naša avantura na Stolovima.
Bez obzira na sve poteškoće, Stolovi nam ostaju u lepom sećanju. Fantastičan pogled na okolinu i miris poljskog cveća dok se izležavamo na livadi pod Usovicom.
Definitivan zaključak nakon ove ture je da „komercijalizovano“ planinarenje nije za nas i da ne odgovara našim potrebama. Nedostatak takvog vida putovanja je što ne iskusite planinu na pravi način i često ostanete uskraćeni za ono zbog čega ste i pošli na to putovanje. Da to nije samo moje mišljenje, složio se i profesionalni planinarski vodič koji je bio angažovan da vodi ovu našu brojnu grupu. Nažalost ni njegove sugestije i skretanje pažnje organizatoru na brojnost i strukturu grupa, vremensku ograničenost i sve ostale potencijalne probleme kojih je on vrlo svestan, nisu naišle na odobravanje.
Kao što sam rekla, ostaje nam u lepom sećanju ali smatram da je ipak bitno govoriti i o ovakvim problemima jer će se sutra neko od vas naći u istoj situaciji i zateći se u ozbiljnom problemu. Dobro se informišite o organizaciji koja vodi turu, načinu realizacije ture i informacijama o stazi. Planinarska društva će vas uvek jasno i nedvosmisleno informisati o težini ture i kondicionim zahtevima.
Ukoliko planirate odlazak na Stolove, moja preporuka je da se opredelite za stazu koja vodi od planinarskog doma u Brezni. On se nalazi na oko 200 metara od puta Kraljevo – Goč. Za prave avanturiste možda je najprivlačnija staza koja vodi od srednjevekovnog utvrđenja Maglič. Kaže se da je to jedna od najtežih a u isto vreme i jedna od najatraktivnijih grebenskih staza koje postoje u Srbiji. Pa za sve one u dobroj kondiciji eto pravog izazova.
Ukoliko se vas put povede ka Stolovima, obavezno posetite i ova mesta:
Bravo
Hvala. Predivna planina koja zaslužuje još neku posetu.