Odmor je tamo gde ti pogled odmara.
Zlatar je po meni takvo mesto. Još uvek netaknuta priroda ovog kraja pri prvom kratkom susretu predefinisala je moje stremljenje miru i tišini. Karakterističan miris četinara deluje opojnije od bilo kog poznatog mirisa i kao hipnotisani počinjete da dišete punim plućima. I to ne mislim figurativno.
Uverićete se u to i sami ukoliko posetite ove šume. Često se kaže da je Zlatar „planina zlata vredna“ upravo zbog svih njenih prirodnih bogatstava i blagodeti. Ušuškan na jugozapadnom delu naše zemlje, Zlatar je oivičen rekama Lim, Uvac, Mileševka i Bistrica. Pored reka, planinu krase i 3 jezera Zlatarsko, Sjeničko i Radoinjsko. Možda veštačka po nastanku, ali ništa manje fascinantna od prirodnih.
Najveći problem koji ćete imati je taj što će vam uvek nedostajati vremena da sve obiđete. Tako je bilo i sa nama. Vremena nikad dosta a 4 dana nisu ni približno dovoljna za upoznavanje svih lepota Zlatarskog kraja.
Kako ovaj planinski centar nije okrenut komercijalizaciji, bez obzira na to gde budete smešteni budite sigurni da ćete se buditi uz cvrkut ptica i maglu koja se diže među visokim četinarima. Ovaj jun su obeležile obilne kiše i česte vremenske nepogode, pa tako nismo mogli izbeći kišu ni tokom našeg boravka na Zlataru. Kabanica i nepromočiva planinarska obuća su postali najvredniji komadi garderobe koje posedujemo.
Ovaj petak je ulivao poverenje kada je vreme u pitanju stoga se ne usuđujemo da gubimo ni trenutak na odmor. Svratićemo do najpristupačnijeg vidikovca na ovoj planini, do kojeg se stiže vrlo lako iz samog centra. Kratka šetnja kroz šumu i izbijate na vidikovac sa kojeg se pruža jedan od najprepoznatljivijih pogleda na Zlataru. Prošli put smo vidikovac otkrili sasvim slučajno lutajući kroz šumu bez preteranog cilja ili namere. Jedini nedostatak ove lokacije je dostupnost pa računajte da ćete uvek ovde zateći gužvu.
Nešto dalje se nalazi i vidikovac na Hodžinoj steni iznad naselja Voćnjak, sa kojeg se pruža pogled na celu Novu Varoš, Zlatar i deo limske doline. Nažalost ovaj vidikovac nismo stigli da posetimo, budući da smo ga nepromišljeno ostavili za treći dan našeg boravka na Zlataru, za koji se ispostavilo da će biti uvertira u predstojeći potop u Srbiji.
Osim vidikovaca možete prošetati i do najvišeg vrha Zlatara. Kao što često i biva, imamo još jedno sučeljavanje izvora po pitanju koji je najviši vrh – Velika Krševa 1.625 mnv ili Golo brdo 1.607 mnv. Ovo su podaci koje sam našla na sajtu koji mi uliva najviše poverenja, pa ćemo se voditi time da Velika Kreševa nosi titulu najvišeg vrha ove planine.
Do samog vrha stiže se relativno lako. Ukoliko se već nalazite na Zlataru, potrebno je krenuti putem koji vodi ka Sjenici i kod putokaza za Vodenu poljanu i Šumarsku kuću, skrenite desno. Odatle vas put vodi ka spomenutoj Šumarskoj kući i manastiru Sv. Kozme i Damjana. A odatle laganom šetnjom do samog vrha.
Utisak kojem se ne možete odupreti dok upoznajete Zlatar je da ćete u pogledu na visoke četinare uživati više dok se vozite na relaciji Zlatar- Sjenica – Prijepolje… Možda zvuči čudno ali šume koje okružuju ove rute su hipnotišuće i ne može vam se pogled odvojiti od istih. Samo put, četinari i vi. Sve vam je jasno kada uživate i u samoj vožnji.
A onda vas put navede ka Sjenici odakle se ka jugositoku prostire Pešterska visoravan. Kažu za Sjenicu da je srce Peštera i mesto odakle sve počinje i završava se. Sa ovog mesta ćete tek naslutiti kako Pešter zaista izgleda, ali to je priča za sebe. Ja sam odrastala uz priče o ovom kraju jer je moj otac poslom bio često vezan za te predele, a očigledno su mu se tako ucrtali u memoriju da i dan danas malo-malo pa zapodene priču o Pešteru, Sjenici i čuvenim pešterskim zimama. Kažu ko nije zimu doživeo na ovoj visoravni, ne zna šta znači hladnoća. Što ni ne čudi ako znamo da je ovde izmerena najniža temperatura od -38,3 stepena celzijusa.
Pešterska visoravan predstavlja najveću visoravan na Balkanu i jednu od najvećih u Evropi. Prostire se na nadmorskoj visini od 900 do 1200 metara. Svojim položajem obuhvata uglavnom površinu Opštine Sjenica, dok neki delovi pripadaju Opštinama Novi Pazar i Tutin.
Peštersku visoravan predstavljaju beskrajni pašnjaci okruženi planinama Jadovnik (1734 m), Zlatar (1627 m), Ozren (1680 m), Giljeva (1617 m), Zilidar (1616 m), Javor (1520 m) i Golija (1833 m). Naziv potiče od reči pešter, arhaični naziv za pećinu.
Zbog svog prostranstva, veliki deo Pešteri nije dovoljno poznat. Možda to i jeste najbolje, tako će ostati očuvan i autentičan.
Kako je ovaj dan bio posvećen Uvcu, nismo se zadržavali u Sjenici a Pešter nas čeka za neku sledeću avanturu. Najviše nam zameraju što nismo doneli sira iz Sjenice jer u ovoj porodici kult sjeničkog sira se odavno poštuje 😀
Ukoliko se nađete u ovom kraju, zamolite nekoga da vam ispriča priču o troglavoj aždaji. Naime, priča kaže da je u pešterskom jezeru u samom podnožju najvišeg vrha Trojana, živela troglava aždaja. Ona bi jednom godišnje izranjala iz jezera uzimajući po jednu žrtvu iz sela. Kako uvek i biva u pričama, red je došao i na vladarevu kći, u čiju su odbranu pohrlili mnogi junaci i ni manje ni više nego i sam Sveti Đorđe. Za ovu priču vezuje se i nastanak jedinog izvora na Pešterskom polju – Đurđevica, za koji se veruje da je potekao iz kamena u koji je Sv. Đorđe udario mačem. Ono što je još zanimljivije jeste i priča o nastanku imena okolnih mesta. Kaže priča da je Sv. Đorđe aždaji odsekao samo 2 glave, treća je do dana današnjeg ostala misterija. Pa ako pitate nekog ko zna priču, reći će vam da je tako selo Braćak dobilo ime po mestu gde se aždaja „braćaknula“, tamo gde je aždaja mahnula repom i okrnjila drveće naravno da leži mesto Krnja jela, a Koštan polje je ime dobilo po mestu gde su ostale da leže aždajine kosti.
Brojne su priče o ovom polju i vrhu Trojan, vredi istražiti malo jer mašti prijaju takva mesta, nedostupna i prostrana.
Retko kad, zapravo nikad do sad nisam spominjala hranu, jer mi zaista to nije nešto prioritetno na putovanjima. Pa nije tako bilo ni na ovom, ali specijaliteti ovog kraja su nešto uz šta smo odrasli. Od sjeničkog sira, pršute, sudžuka (koji ja ne volim ali moji da), pa do obožavanih mantija. Sva sreća pa i u Beogradu moji poznaju ljude iz Sjenice i Novog Pazara, pa nam toga ne manjka nikad.
I tako punih stomakavaljalo bi se vratiti prirodi i obilascima.
Kao što sam već spomenula, ono po čemu je ovaj kraj još poznat jesu jezera – Zlatarsko, Sjeničko i Radoinjsko. Mi smo stigli da obiđemo samo Zlatarsko, dok će nas Sjeničko sačekati za neki naredni put.
Zovu ga još i jezero Kokin Brod prema mestu gde je brana podignuta šezdesetih godina na reci Uvac. Treće je po veličini u Srbiji posle Đerdapskog jezera i Perućca na Drini. Plovno je za čamce većim delom i to je jedna od avantura u koju se možete upustiti kada krenete ka Zlataru. Tokom leta naravno predstavlja jedno od omiljenih mesta za kupanje, tu je i mini plaža i ponton za one koji bi da budu bliže vodi. Takođe čamci vas mogu prevesti i do usamljenog ostrvceta na sredini jezera. Mi nismo probali da uskočimo u jezero ali za odmor je bilo idealno.
Budući da smo ga posetili u više navrata, najčešće na putu ka Crnoj Gori, bilo je to kratko zadržavanje. Ovog puta plan da se nešto duže zadržimo na samom jezeru naravno da je pokvarila kiša, ali nije nas sprečila da uhvatimo par dobrih kadrova kišnog dana na jezeru.
Do neke sledeće, ne tako daleke, posete Zlatarskom kraju, pogledajte šta još morate obići u ovom delu Srbije: