Kada bih morala da izaberem nešto što mi najviše leži u fotografiji i u čemu se osećam najsigurnije dok hvatam kadar, to bi sigurno bili vodopadi. Ima nešto u toj igri pokušaja da zamrzneš u vremenu silu prirode koja je u stalnom pokretu što me privlači da im se iznova vraćam. A sa skoro 100 poznatih vodopada, Stara planina je pravi izazov.
Kažu da se trećina svih vodopada nalazi baš u ovom delu naše zemlje, a kako je ovo naše prvo upoznavanje sa Starom planinom, tako stidljivo i pristupamo njenom otkrivanju. Moj doživljaj Stare je da gde god da se zatekneš, ugledaćeš neki potok ili reku, ili ćeš u daljini čuti huk vode. Znala sam da je ovaj kraj bogat vodom, ali kada se sa tim bogatstvom susretneš oči u oči, teško je utiske rečima opisati.
Ovog puta posetili smo neke od klasika kada su u pitanju vodopadi Stare planine.
Vodopad Bigar
Vodopad koji je teško propustiti na Staroj planini je Bigar. Kao najpristupačniji, Bigar je i najčešće na meti posetilaca. Nalazi se na oko 5 kilometara od Kalne, u pravcu Pirota. Vodopad se nalazi neposredno uz put, tako da je zaista teško zaobići ga. Vodopad je visok 35 metara i voda se preliva preko šupljikave stene u 3 slapa koja čine ovaj veličanstveni vodopad. Ime mu i samo kaže da je sačinjen od „bigra“, šupljikave stene poznate i pod nazivom siga ili sedra. Bigar je sedimentna stena i izgrađen je samo od jednog minerala – kalcita. Nastaje isključivo oko hladnih izvora, a graditeljsku moć ove stene otkriva skriveni deo ovog hidro-kompleksa.
Nakon pada od 35 metara, voda se uliva u Stanjinsku reku na mestu koje je savršeno za uživanje u pogledu na vodopad. Do skoro je malo njih znalo šta zapravo krije šuma koja okružuje vodopad. Danas staza vodi do skrivenih slapova i tri jezerca kristalno plave vode. Potok je svojim tokom izgradio spektakularne prizore koji su na prvi pogled skriveni od očiju znatiželjnih. Taloženjem bigra nastali su slapovi u vidu stepenica koji se proširuju u prvo od 3 mala bazena u kojima možete videti i sam princip nastanka ovog kamena.
Kalcit se taloži oko biljaka i oborenih stabala i njihovim izumiranjem nastaju šupljine u steni. Voda je jarko plave, nekad smaragdno zelene boje, ali ne možete da se odlučite da li je kristalno bistra ili je mlečna, kao da je istovremeno i jedno i drugo. To je upravo zbog prisustva kalcita u vodi.
Ono što se još manje zna o ovom potoku jeste da se na njemu nekada okretalo 12 vodeničnih točkova. Danas se uz stazu obrasli gustim rastinjem naziru kućerci koji samo naslućuju da su se ovde nekad nalazile vodenice. Dugo je bio zaboravljen i manastir Svetog Onufrija iz XV veka koji se nalazi u neposrednoj blizini. Nekada je selo Stanjinac, pored kojeg se vodopad i nalazi, brojilo i 1.000 stanovnika, danas tek pedesetak.
Temska i Bukovački do
Nakon posete vodopadu Bigar nastavljamo dalje putem do sela Temska kroz koje protiče istoimena reka, poznata i kao Temštica. Temska je drugo po veličini selo u pirotskom kraju. U okolini sela postoje tragovi naselja iz rimskog doba, kao i srednjevekovna tvrđava i manastir Svetog Đorđa iz 14. veka. Manastir je poznatiji pod nazivom “Temački manastir” ili manastir Temska. Selo je dobilo naziv po srednjevekovnom gradu Temsko, koji se nekada nalazio na mestu današnjeg naselja. Manastir se nalazi na oko 2 kilometra od sela i definitivno je mesto za posetiti ukoliko planirate dalje put ka Toplom dolu.
Crkva manastira je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, a podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Sadašnja crkva podignuta je u 14. veku na temeljima prvobitnog hrama iz 11. veka, čiji ktitor nije poznat.
Manastir je odigrao značajnu ulogu i u obrazovanju stanovnika pirotskog okruga. Jeromonah Ćesarije, koji je došao iz Hilandara u Temsku 1836. godine, osnovao je prvu školu u okolini, u kojoj je počeo sa opismenjavanjem omladine ovog kraja. Ubrzo je dobio pomoć školovanog učitelja, a škola u manastiru je primala đake sve do 1892. kada je osnovana prva škola u selu. Inače manastir Temska je pod zaštitom države od 1948. godine, a od nedavno i pod zaštitom Uneska.
Danas je manastir među posetiocima poznat i po čuvenim melemima za razna oboljenja koji se pripremaju prema ruskim receptima koje su ruske monahinje donele nakon Oktobarske revolucije kada su došle u ovaj manastir. Ispod manastira protiče reka Temska i na obali se nalazi jedno od popularnih izletišta, koliko smo mogli da zaključimo.
Prateći reku, na još 2 kilometra od manastira dolazimo i do vodopada – Bukovački do. Možda nije reprezentativan kao ostali vodopadi na Staroj planini, ali nije ništa manje zanimljiv i vredan posete.
Još jedan od lako dostupih vodopada na Staroj planini koji se nalazi svega 50 metara od asfaltnog puta. Tanak mlaz vode Bukovačkog potoka sliva se niz stenu u kamenu kadicu od crvenog kamena, karakterističnog za ovaj kraj.
Ukoliko nastavite tim putem, sve vreme prateći reku, stižete do Toplog dola. Ovog puta mi smo odložili odlazak do Toplog dola i Piljskog vodopada iz tehničkih razloga. Razlog više da se vratimo na proleće.
Nas put vodi ka Pirotu jer idemo ka selu Dojkinci. Dok se čovek ne zatekne na Staroj, ne može pojmiti prostorno koliku površinu planina pokriva. Obilazak pirotskog dela planine je priča za sebe i definitivno vredi posvetiti mu jedan poseban obilazak. Za sada cilj nam je vodopad Tupavica, možda i najpoznatiji vodopad Stare, kao i odlazak do Rosomačkih lonaca, odnosno Slavinjskog grla na Rosomačkoj reci.
Tupavica
Jedan od najfotografisanijih vodopada u našoj zemlji nalazi se u blizini selа Dojkinci, u delu Stаre plаnine koji se zove Visok. Vodopad je visok 15 metara i voda se preliva preko crvene stene stvarajući vodenu zavesu.
Sam odlazak do vodopada je neverovatno iskustvo budući da nas put vodi od Planinarskog doma u Dojkincima pravo do vodopada prolazeći kroz neverovatan krajolik. Stoga me je iskreno razočaralo što je 99% ljudi koji su želeli da posete vodopad kad i mi, odlučilo da to učini kolima. Od planinarskog doma do vodopada ima samo 4.5 kilometara, bez ikakvih uspona i zahtevnih delova staze. Lagana šenja u kojoj uživate u svakom koraku, Dojkinačka reka koja protiče pored vas, teško mi je da shvatim da neko može da propusti ceo taj doživljaj.
Put koji vodi ka Tupavici na jednom mestu se račva, pa desni krak vodi dalje ka Koprenu i Ponoru a levi nastavlja ka Tupavici i Arbinju. Kako se približavamo vodopadu huk vode je sve jači. Videti ovako nabujalu Dojkinačku reku sredinom avgusta moguće je samo nakon obilne kiše, a kiše je bilo čitavog prethodnog dana. Tako da smo mogli naslutiti da će i vodopad biti u svom najmoćnijem izdanju. Nakon 4.5 kilometara stižemo do nove raskrsnice odakle nas strelica vodi desno ka samom vodopadu, a put nastavlja dalje, ka možda i najlepšem delu Stare planine – Arbinju.
Ušuškan u šumi vodopad Tupavica zaista opravdava sve priče o sebi. Budući da je lepota u oku posmatrača, bez obzira da li ga smatrate najlepšim ili ne, definitivno jeste jedan od najimpresivnijih vodopada u Srbiji. Tokom leta može se očekivati tanki mlaz vode koji jedva da naslućuje grandioznost Tupavice, ali nakon obilne kiše ovakav prizor nas je prijatno iznenadio.
Sve je zeleno i bogato vegetacijom, već odavde polako stičete utisak kako izgleda Arbinje, najšumovitiji predeo Stare planine. Ovom kraju ćemo se posvetiti tokom sledeće posete i istražiti vrhove i vodopade Arbinja.
Tragajući za poreklom imena Tupavica, naišla sam na ovu zanimljivu priču o poreklu imena sela Dojkinci u čijoj se blizini vodopad nalazi. Ime vodopada i dalje ostaje misterija. U XVIII i XIX veku u predelima oko Širokih luka krstarila je hajdučka družina, strah i trepet za Turke. Nepregledne staroplaninske šume predstavljale su im sigurnu zaštitu. Jedne godine sukobile su se velike grupe hajduka i Turaka i na turskoj strani izginulo je mnogo ljudi. Većina hajduka je uspela da umakne, a razjarena turska horda krenula je ka najbližem selu sa namerom da, zbog gubitaka, svako kaursko biće stavi pod sablju. Ubrzo su se ukazale kolibe plotare od pletenog pruća, pokrivene snopovima ražene slame. Selo je bilo zaklonjeno od vetra i zaraslo u gustu šumu i pavitnjake. Naspram seoceta, na jednoj ledini, Turci razapnu čadore sa namerom da se odmore posle gonjenja hajduka. Izgladneli kao vuci pošalju stražare u selo sa naredbom da se pripremi bogata trpeza. Posle ručak i odmora nameravali su da selo spale i sravne ga sa zemljom jer su pretpostavljali da hajduci u njemu imaju svoje jatake. Neki meštanin Dojča je dobro znao turski pošto je mnoge godine proveo u Stambolu. Došao je pred šator turskog zapovednika, dugo se klanjao i poželeo mu dobrodošlicu. Osetio je zlobne namere došljaka pa je smišljao način kako da ih odobrovolji. Dojča je po prirodi bio veseljak, imao je smešne pokrete i dar za mimiku. Znanje jezika mu je pomoglo da zasmeje i zabavi Turke. Žene su po naredbi Dojče ispekle najlepše pogače, donele najboljeg masla, a ubrzo je stiglo i jagnjeće pečenje. Pored dobrog jela, veseli i pripiti Turci skoro da su zaboravili zašto su i došli. Uz bogate poklone uzjahali su konje i vratili se otkuda su i došli. Zahvaljujući snalažljivom gorštaku naselje je ostalo nepokoreno i nepopaljeno. Naširoko se o svemu pričalo i prepričavalo, pa je zbog zasluga koje je imao Dojča, odlučeno da se selo nazove Dojkinci.
Izvor: Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja – predanja, priče, događaji, priča ,,Dojkinci“, 2012.
Rosomački lonci
Vraćamo se ka mestu Vrelo, a potom idemo ka selu Slavinja odakle pešačimo ka Rosomačkim loncima. U ovom kraju nisu preterano očarani ovim nazivom, pa radije čuju naziv Slavinjsko grlo. Rosomačka rekla usekla je među stenama nesvakidašnjeg oblika sasvim specifičan kanjon. Kažu da voda Rosomačke reke vri u loncima ili kotlovima, odnosno malim virovima pa otuda i naziv Rosomački lonci.
Neobični kanjon Rosomače nastao je abrazivnim procesima u slojevitim krečnjačkim stenama. U koritu reke usečena su proširenja sa virovima na mestima gde voda naglo sa kaskada pada u korito, pa je, usled velike kinetičke energije vode, došlo do usecanja dela rečnog korita neposredno iza kaskada.
Pogled na sam kanjon moguć je i sa njegovih gornjih ivica ali budite pažljivi budući da su ivice prilično oštre.
Prema izvorima, Slavinja je naselje u koje se doselio Slav(a) ili naselje u kome žive Sloveni. Po nekim tumačenjima naziv sela potiče od reči “slavinija”, koja označava oblasti na Balkanskom poluostrvu koje su pripadale Slovenima, a koje su se nalazile van domašaja vizantijske vlasti. Takođe meštani veruju da je njihovo selo jedno od najstarijih naselja u Visoku (ovaj deo Stare planine). Selo je menjalo lokaciju, ali se pre četiri veka nastanilo na zaravni pored Rosomačke i Slavinjske reke. U okolini sela otkrivena su i arheološka nalazišta iz rimskog doba, a kroz selo je nekada išao i stari turski vojni put, koji je ranije bio rimski put.
Za sada se pozdravljamo sa Starom planinom, ali ne zadugo. Zaista nas je osvojila, toliko da ne možemo dočekati narednu posetu. Uskoro slede neke nove priče o Staroj.
Iako je su ovo pristupačni vodopadi, ostavljam vam i trekove do Tupavice i Rosomačkih lonaca:
Tupavica – https://www.wikiloc.com/hiking-trails/vodopad-tupavica-55105495
Rosomački lonci – https://www.wikiloc.com/hiking-trails/slavinjsko-grlo-rosomacki-lonci-55112462