Odlazak na planinu kao što je Kopaonik van turističke sezone ima svoje prednosti, naročito ukoliko želite da uživate u miru i tišini i da slobodno lutate stazama. Kopaonik danas se u mnogo čemu razlikuje od one planine na kojoj smo nas troje provodili nedelje i mesece kao klinci. Nakon dužeg vremena vraćam se na to isto mesto gde sam napravila svoje prve „planinarske“ korake.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Početak je septembra, i nakon toplog perioda najavljena je nagla promena vremena.
Ko je bar malo vremena proveo na Kopaoniku zna kakvu ćud ima ta planina i njena lokalna klima, pa se tako očas posla iz sunčanog dana nađete u oblaku. Mi u porodici smo generalno puni priča o Kopu i vremenu, a moj otac bi vam danima pričao kako izgleda iskopavanje lopatom i bagerima iz snežnih nanosa. Bilo kako bilo, put Kopa smo krenuli sa saznanjem da je celu noć padala kiša ali nadajući se najboljem.
Ovog puta testiramo rutu preko auto-puta opšte poznatog kao „Miloš Veliki“, do Preljine, a zatim idemo ka Kraljevu odakle pratimo Ibar do mesta Biljanovac i rečice Jošanice, zatim do Jošaničke banje odakle i kreće uspon na Kopaonik. Naravno od Beograda do Kopaonika možda se lakše stiže auto-putem A1 preko Kruševca sa usponom na Kop preko Brusa (moji preferiraju tu rutu), ali mi smo se opredelili za ovu drugu jer nam je sad A2 bliži sa Novog Beograda ali i zbog same doline Ibra.
Budući da je vremena malo i tu smo samo za vikend, odmah se kreće u akciju. Imamo sreće da je ipak osvanuo suv dan ali oblaci i dalje prete. Krećemo stazom ka Pančićevom vrhu. Od samog centra odakle kreće žičara ka (Velikom) Karamanu (Karaman greben) idemo stazom u okviru Pančićeve transverzale ka Nebeskim stolicama.
Duž staze još uvek ima borovnica i to je već neko sećanje na Kop iz mog detinjstva. Negde na stazi ispod Krčmara srećemo lokalca koji leti stazom u 3 koraka i on nas odvraća od nastavka ka Nebeskim stolicama jer on baš „beži“ odatle od grmljavine. Takve savete apsolutno uvek poslušajte. Vraćamo se nazad do mesta gde se nalazi ski staza Duboka I i uz ski stazu se penjemo do Pančićevog vrha.
Planinarska transverzala »Josif Pančić« je ustanovljena 1999. godine. Osnivač je PSD »Kopaonik« iz Beograda, a autor je Jovan Đokić sa saradnicima. Ukupna dužina transverzale je oko 46 kilometara. Transverzala ima dve deonice: istočnu i zapadnu, u obliku osmice. Za pređenu transverzalu dobija se značka transverzale od PSD »Kopaonik« (Beograd).
Pančićev vrh 2.017 m.n.v.
Najviši vrh Kopaonika dobio je ime po Josifu Pančiću, naučniku koji je najbolje opisao floru Srbije i balkanskog poluostrva; lekaru po pozivu, a botaničaru po naklonosti. Josif Pančić je izrazio želju da bude sahranjen na ovoj planini i tu želju su mu ispunili planinari Srbije i SANU – 7. jula 1951. godine, kada su njegove zemne ostatke i supruge Mileve, sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju, na vrhu Kopaonika. Od tog trenutka ovaj vrh nosi ime Pančićev vrh, dok je prethodno nosio ime Milanov vrh, po kralju Milanu.
Citat sa Pančićevog mauzoleja:
Ostvarujemo zavet Pančićev. Prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo njegovu poruku upućenu srpskoj omladini: „Da će tek dubokim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu“.
7.7.1951. godine,
Srpska akademija nauka Univerzitet u Beogradu,
Planinarski savez NRS
Do mauzoleja se ipak ne može jer je prilaz zabranjen, objekat je „iza žice“.
Inače, Pančićev vrh je visok 2.017 metara i nalazi se na teritoriji opštine Brus, a deo je platoa Suvo Rudište. Suvo Rudište je i prirodni rezervatna delu padine koja se pruža od Pančićevog vrha prema izvorišnom kraku Brzećke reke, obuhvatajući lokalitet Krčmar voda.
Na samom vrhu nalazi se i rudnik Suvo Rudište.
Dok smo šetali po vrhu oblaci su skrenuli ka Karamanu pa moram da pristanem na kompromis da se ipak spustimo nazad u centar umesto prvobitne namere da krenemo sa Pančićevog vrha ka Karaman grebenu. Malo smo varali pri silasku kako bi Miloš predahnuo nakon onog penjanja uz stazu pa smo se spustili žičarom. Kad smo već tu nema smisla da se pretvaramo da nismo deca u duši pa smo morali da se provozamo bobom na šinama. Bez obzira na to da li ste hard core planinari ili skijaši, pa su vam sve ove stvari sramota, realno dobra je fora pa malo treba nekad spustiti i taj gard ozbiljnosti i uraditi nešto što je skroz kliše samo zabave radi.
Nakon vožnje šetamo stazama ka Sunčanoj dolini i padinama koje se spuštaju od Pančićevog vrha. Sunce već zalazi i ponovo se sprema kiša tako da je definitivno vreme da stavimo tačku na taj dan.
Budući da je ovaj boravak na Kopu bio jako kratak ali da imam bogatog iskustva sa Kopom, spomenuću mesta koja ovaj put nismo posetili a na kojima sam inače provodila dane. Pratećih fotografija lično mojih u digitalnom formatu za sve lokacije nemam jer u ono vreme nisam o fotografiji ni razmišljala.
Nebeske stolice
Arheološki lokalitet Nebeske stolice nalazi se ispod Pančićevog vrha. Na ovom mestu pronađena je stara hrišćanka bazilika (crkva) iz V ili VI veka. U narodu je taj potez poznat kao Crkvine. Veruje se da je mesto posvećeno svetom Prokopiju, zaštitniku rudara, što je bilo i logično jer je ova planina, u antičkim i srednjovekovnim izvorima nazvana Srebrna, bila poznata još tada po rudnom potencijalu.
Ono po čemu je ovaj lokalitet poseban je pronalazak podnog mozaika sa geometrijskim izomorfnim motivima, kao i čuveni paun (hrišćanski simbol vaskrsenja) kao deo mozaika. Istraživanja su otkrila da se tu nekada nalazio još jedan objekat u kojem je pronađen rimski novac iz III i IV veka, delovi keramičkih posuda iz antičkog i ranovizantijskog perioda, kao i odlično očuvan komad rimskog mermernog reljefa.
Do Nebeskih stolica vodi pešačka staza od samog centra (ista staza kojom smo se mi uputili sa početka teksta) preko prevoja Pajino preslo – Crna Duboka – Krčmar – Nebeske stolice.
Vodopad Jelovarnik
Treći najviši vodopad u Srbiji sa visinom kaskada od 71 metar nalazi se upravo na Kopaoniku. Vodopad je skriven duboko u šumi na 1.116 metara nadmorske visine i na oko 2.5 kilometara istočno od Pančićevog vrha. Nakon otkrivanja ovog vodopada (1998. godine, do tada je bio poznat samo lokalnom stanovništvu) verovalo se da je najviši vodopad u Srbiji, sve dok nisu zvanično otkriveni vodopadi na Staroj planini (Kopren i Kaluđerski skokovi).
Do vodopada Jelovarnik može se doći na 2 načina a često se organizuju pešačke ture koje su ipak malo duže pa dobro razmislite ukoliko planirate da se za takvu turu prijavite. Pešačka tura ide iz centra (opet ista ona staza), preko Pajinog presla, ispod (obilazi) Pančićevog vrha i ide se prema Nebeskim stolicama. Od Nebeskih stolica, put se nastavlja nizbrdo i tako 2 km u istom smeru. Staza zatim vodi u pravcu severoistoka i nakon pređenih 1.7 km stiže se do rudnika olova i cinka a odatle do vodopada potrebno je preći još oko 1.5 km.
Do vodopada se može doći i s druge strane, iz pravca Brzeća i to kolima (od centra Kopaonika biće vam potrebno jedno 40 minuta). Od Brzeća se ide makadamskim putem kroz zaseoke nekih 4 kilometra nakon čega ćete videti natpis. Od putokaza se put nastavlja peške kroz šumu i kanjon. Staza je obeležena, na stazi su urađene “stepenice” od položenih stabala na nekim mestima i drveni mostići koji vas vode kroz kanjon.
Markov kamen (Markove stene)
Prema pričama stene je na ovo mesto bacio Marko Kraljević kako bi pokazao svoju snagu. Do ovog mesta vodi staza koja je možda i najkraća od svih spomenutih i do stena ćete najbrže doći od Konaka. Staza vodi kroz šumu koja počinje između ambulante i košarkaških terena i Kragujevačkog odmarališta.
Iskoristili smo poslednje minute boravka da obiđemo još jedno mesto gde smo kao deca provodili dosta vremena. Krajolik oko Karamanskog potoka u mnogo čemu se promenio od onih dana ali i dalje krije ovakve prizore.
Nakon kratkog obilaska Kopaonika vreme je da krenemo dalje. Sada dolazim i do razloga zašto smo se opredelili za onaj put preko Jošaničke banje – cilj je dolina Ibra. Krećemo istim putem nazad za Beograd i sada žurimo da stignemo do Ibra i da obiđemo čuveni Maglič.
Dolina Ibra
Ibar nastaje od šest vrela na 1.360 metara visokim obroncima Hajle odakle teče na istok kroz Veliku Kosovsku kotlinu, a potom kod Kosovske Mitrovice skreće na sever da bi se kod Kraljeva ulio u Zapadnu Moravu. Dolina Ibra se sužava kod Raške, a kod starog grada Brvenika polako ulazi u klisuru. Ovaj kraj bio je centar nemanjićke Srbije, pa zato ovu dolinu nazivaju i Dolina istorije ili Dolina kraljeva. Krasi je i ono čuveno ime Dolina jorgovana inspirisano romantizovanom pričom o kralju Uroš I koji je zasadio jorgovane u dolini ove reke u čast dolaska njegove supruge, Jelene Anžujske.
Kada ste već na ovom putu možete posetiti i manastir Studenica. Ovog puta nas dvoje nismo svraćali jer smo krenuli ka Magliču, ali ja sam bila nekoliko puta pa evo par informacija.
Ukoliko se vraćate sa Kopaonika, kod mesta Ušće potrebno je izdvojiti se sa glavne magistrale i pratiti putokaz ka manastiru. Do Studenice ima nekih 11 kilometara od ovog skretanja.
Studenica je zadužbina Stefana Nemanje, a izgradnju su nastavili njegovi sinovi Stefan Prvovenčani, knez Vukan i Sava Nemanjić. U nemanjićkoj Srbiji Studenica postaje crkveni centar zemlje. Centralni i najznačajniji hram je Bogorodičina crkva. U Studenici su sahranjene mošti mnogih članova porodice Nemanjić. Manastir je uvršten u spisak svetske kulturne baštine.
U samoj dolini se nismo zaustavili na mestu gde smo planirali budući da je taj vikend bio organizovan neki spust pa je bila prilična gužva. Zato pratimo Ibar sve dok se pred nama na obroncima Stolova nije ukazala tvrđava Maglič.
Maglič
Auto ostavljamo na parkingu-stajalištu i prelazimo magistalu gde se pored jedne kuće spuštamo do omanjeg proplanka uz Ibar preko kojeg vodi čelični most. Most ne uliva poverenje budući da je nakrivljen, prilično je korodirao i nije renoviran a nastradao je tokom jedne bujice koja ga je iskrivila i iščupala iz ležišta. Most je ograđen žičanom ogradom i postavljen je natpis da je prelazak preko mosta zabranjen. Budući da je to jedini način da dođete do tvrđave, svi moramo rizikovati i preći preko takvog mosta. Momci koji su tu pravili pauzu tokom splavarenja kažu da je most u takvom stanju već neko vreme ali da neće on nigde jer oni tako prelaze svaki put.
Nakon nakrivljenog mostića počinje staza ka tvrđavi. Postoji dobar dobar deo staze koji je sređen i to nešto skorije, sa osvetljenjem i kantama za otpatke (koje ipak niko ne prazni). Staza vodi prilično uzbrdo ali nije preterano zahtevna.
Maglič, jedno od najlepših i najbolje očuvanih utvrđenja u našoj zemlji uzdiže se na strmoj litici planine Stolovi čiji vrhovi okružuju tvrđavu. Veruje se da je ime dobila po gustoj magli koja prekriva dolinu Ibra. Nije u potpunosti sigurno ko je tvrđavu podigao ali se u pisanim spisima spominje Danilo II, arhiepiskop, plemić, komandant vojske i veoma ugledna ličnost na dvoru Nemanjića. Drugi izvori, pak, tvrde da je Maglič podigao Stefan Prvovenčani kako bi zaštitio svoju državu od upada Mađara i Bugara kroz dolinu Morave.
Da je tvrđava bila značajno strateško utvrđenje jasno je iz samog njenog položaja na vrhu stene, na mestu gde Ibar meandrira pa je tako tvrđava sa tri strane okružena klisurom. Maglič ima 8 kula a glavna kula se izdiže iznad prokopanog rova.
Unutar grada nalazio se bunar i cisterne za vodu. Sa donjeg nivoa može se popeti do kula i bedema drvenim stepenicama. Sa bedema se pruža neverovatan pogled na Ibar sa jedne strane i vrhove Stolova koji okružuju tvrđavu.
