Šetajući stazom veovatno ga nećete ni primetiti, ako ga i primetite pokušaće da vam umakne ispod neke gomile lišća. Nekima fascinantan, nekima odbojan, daždevnjak je oduvek bio na meti ljudske mašte koja ga je pretvorila u natprirodno biće neverovatnih sposobnosti.
Priča o daždevnjaku može da počne.
Jedna od najstarijih legendi koja se vezuje za ovo neverovatno stvorenje jeste da daždevnjak može da ugasi vatru. U prvom veku nove ere, to je želeo i da dokaže Plinije Stariji bacivši daždevnjaka u plamen. Dokaz kojem je stremio je ne samo što ovo stvorenje može da preživi vatru, šta više može i da je ugasi. Oslanjajući se na Aristotelove tvrdnje, sigurno je bio više nego uveren u uspešnost svog poduhvata. Ili možda, ne?!
Ali odakle im takva pomisao?! Sam naziv na latinskom Salamandra vodi poreklo iz persijskog jezika i znači „vatra izunutra“. Postoji više tumačenja, ali definitivno se slažu svi da je ime u grčki i latinski jezik došlo iz persijskog i da je usko vezano za vatru. Verovali su da je rođen u vatri, poput Feniksa, i ta priča o stvorenju otpornom na plamen trajaće od starih Grka i Rimljana pa sve do renesanse.
Sve priče utemeljene su samo na nerazumevanju ovog neverovatnog stvorenja koje je, bez ikakve sumnje, bilo strah i trepet čak i za ondašnje najučenije ljude. Zbog svoje tamne kože koja se uvek čini mokrom i ljigavom, hladan na dodir kao led, nije ni čudo što su mislili da može preživeti vatru i čak je ugasiti. Nažalost svaki pokušaj dokazivanja tvrdnji, prošao bi pogubno po samu životinju, ali priča je nastavila da živi još vekovima.
Kao da to nije bilo dovoljno da mistifikuje ovo stvorenje, ne zaboravimo da je daždevnjak „otrovan“, tj. u slučaju da se oseti ugroženo, braniće se belom sluzi koja je otrovna za potencijalne, sitnije, grabljivce. Kod čoveka ta sluz će izazvati iritaciju kože, ali bilo je dovoljno da puste mašti na volju i da taj otrov postane toliko smrtonosan da je čak jedan daždevnjak opustošio vojsku Aleksandra Makedonskog, ubivši čak 4.000 vojnika i 2.000 konja samo zato što su pili vodu iz reke kroz koju je prošao daždevnjak.
Tako je daždevnjak od stvorenja od kojeg „otpadaju dlake“ i koža menja boju, postao opšta opasnost za sve.
Sveti Isidor Seviljski zabeležio je čak da daždevnjak ubija brojne žrtve istovremeno „jer ako puzi po drvetu, zarazi sve plodove otrovom i ubije one koji ga jedu; čak i ako padne u bunar, moć otrova ubija one koji piju vodu iz bunara.” Nije zaboravio da napomene i onu staru tvrdnju da je imun na vatru.
Naravno kao što se i može pretpostaviti po upadljivim bojama, daždevnjak je prilično otrovan, budući da luči neurotoksin koji odvraća predatore. Ako oseća da može biti napadnut, on zapravo može „poprskati“ predatora koji se približava. Ta činjenica je doprinela mistici i u našim krajevima, gde su verovali da ćete oslepeti ako vas poprska otrovom i čak ogluveti ako čujete njegov prodoran „cijuk“, ne znam ni sama kako bih nazvala taj zvuk koji ispušta daždevnjak.
A taman kad pomislite da će se naći neko ko će opovrgnuti ova mistična dejstva daždevnjaka, pojavi se niko drugi do Ledonardno da Vinči koji ne samo da je potvrdio pređašnja verovanja, već ih je i nadogradio tvrdeći da daždevnjak „nema organe za varenje i ne dobija hranu osim iz vatre, u kojoj stalno obnavlja svoju ljuskavu kožu“. Alhemičar Paracelzus je to kasnije i potvrdio, uzdigavši daždevnjaka u status jednog od četiri „elementa” – daždevnjak naravno predstavlja element vatre.
Novi momenti nastaju opažanjima Marka Pola koji je zabeležio „prava istina je da daždevnjak nije zver, kako tvrde u našem delu sveta, već je supstanca koja se nalazi u zemlji“. Čini se da je Azija bila malo trezvenija kada je ova životinja u pitanju, ali radi se o preplitanju priča. Pod rečju „salamander“ oni su mislili na azbest. Iako smo danas konačno došli do toga da je azbest zabranjen u gradnji, njegova vatrootporna moć je bila pozanta mnogo pre nas. U antici, azbest je bio utkan u kraljevsku odeću. Plinije je zabeležio da je bio korišćen za umotavanje mrtvih na pogrebnim lomačama, jer budući da ne gori, nakon spaljivanja bi ostao samo čist pepeo neokaljan ugljenisanom tkaninom. I sam Marko Polo je zabeležio jednu priču koju je čuo da su vlakna azbesta korišćena za pravljenje maramica koje bi postale snežno bele samo kada bi ih stavili u vatru. I zaista, Persijanci su koristilli azbest kada su želeli da zadive svoje goste. U vatru bi bacali salvete koje bi iz vatre izašle potpuno čiste i bele. Veruje se da je takva tkanina pravljena od azbesta uvezenog preko Hindukuša.
Preplitanjem svih ovih priča, od ljigavog stvorenja daždevnjak u jednom trenutku postaje krzneno stovrenje, i kao takav je bio ilustrovan u nekim srednjevekovnim knjigama. Kako je došlo do zabune? Pa tako što je azbest bio poznat kao „salamanderova vuna“ pod uticajem svih legendi o daždevnjaku kao stvorenju otpornom na vatru.
Kao što uvek i biva na kraju, objašnjenje je vrlo jednostavno, šta više neočekivano očigledno. Daždevnjak živi u vlažnim sredinama, uvek blizu nekog izvora vode i često se krije u deblima drveća ukoliko nema lišća na tlu. Čovek se grejao tako što je debla bacao u vatru i zaprepastio se kada bi video čudno ljigavo stvorenje kako gmiže iz tih debala zapravo bežeći od vatre. Misticizam je bio duboko ukorenjen u ljudsku svest i daždevnjakov beg od vatre je preobličen u njegovo vatreno rođenje.