Kalendarski jesen nam kuca na vrata i pravi je trenutak za naš zajednički vikend negde u prirodi. Ovog puta idemo opet malo na planinu jer nam je svima potreban odmor. Ekipa u nešto skraćenom izdanju ovog puta kreće put Kopa. Za ovaj vikend beg odlučili smo da ćemo samo lagano, bez žurbe, a od obilazaka idemo u Studenicu, laganom šetnjom do Nebeskih stolica, Markovog kamena i Orlovih stena. Pa da krenemo.
Krećemo ranom zorom preko Preljine ka Kraljevu, odakle pratimo neverovatni Ibar. Naravno jedna kratka pauza uz put sa pogledom na tvrđavu Maglič i objašnjavanje muškom delu ekipe (po ko zna koji put) kako se može i sa te strane do Stolova 😉
Iako preferiramo ovu rutu do Srebrne planine, ovog puta je ciljno biramo iz razloga što želimo da posetimo Studenicu. Prošli put kad sam pisala o Kopaoniku, spomenula sam da nemam digitalne fotografije Studenice i zaista do sada ih nisam ni imala budući da sam poslednji put u Studenici bila kao dete i da manastir nije ni približno ovako izgledao u to vreme.
Blizu smo naše prve desitnacije i stižemo do mesta Ušće gde se reka Studenica uliva u Ibar. Na ovoj raskrsnici skrećemo desno prateći tok reke sve do manastirskog kompleksa. Do manastira ima oko 11 km, ali uzmite u obzir to da put nije idealan.
Obilazak Studenice
Manastir Studenica je zaista jedan od naših najlepših manastira. Ograđen je masivnim bedemom, u čijem se sklopu nalaze i stari konaci. Glavni ulaz je između dve niske kružne kule, a zapadni ulaz predstavlja visoka kula – pirg, sa drvenim krovom. U okviru manastirskog kompleksa se nalaze Bogorodičina crkva, priprata kralja Radoslava, crkva kralja Milutina, mala crkva posvećena sv. Nikoli poznata i kao Nikoljača, temelji crkve sv. Jovana i muzej.
Bogorodičina crkva podignuta je između 1183. i 1196. godine i predstavlja najsjajnija građevinu srpskog srednjeg veka i svrstava se u najvrednije spomenike Raške graditeljske škole. Kao svoju zadužbinu podiže je veliki župan Stefan Nemanja. Crkva je jednobrodna, sa oltarskim prostorom i unutrašnjom pripratom, dok je spoljašnju pripratu nešto kasnije podigao kralj Radoslav.
Najvrednije freske naslikane su u periodu od 1208. do 1215. godine. Ne samo po lepoti, ove freske su značajne kao početak srpskog vizantijskog slikarstva. Prvi put natpisi na freskama su ispisani na srpskom jeziku. Tematski, freske su predstavljale ciklus od dvanaest Velikih praznika, kao i niz pojedinačnih figura. Od tih dvanaest kompozicija očuvana je samo jedna – Raspeće Hristovo, kompozicija koja je danas svetski poznati simbol studeničkog freskoslikarstva.
U izgradnji manastira učestvovali su majstori iz primorskih krajeva i od njih potiču neobični motivi na spoljašnjim zidovima glavne crkve, kao što su ornamenti u obliku sidra i glava fantastičnih životinja. Crkva je izgrađena od belog mermera i svojom lepotom zaista predstavlja centralni deo manastirskog kompleksa.
Do 1215. godine, manastirom je upravljao Sveti Sava. U tom periodu Studenica je postala verski i kulturni centar srednjevekovne Srbije. Sv. Sava je u Studenici osnovao prvu bolnicu u Srbiji, koja je nosila naziv „Sveti duh„. U ovom periodu takođe su podignuti i trpezarija, biblioteka, i zapadna kula.
U manastiru danas počivaju mošti Stefana Nemanje (sv. Simeon Mirotočivi), kao i njegovog sina Stefana Prvovenčanog, i kraljice Ane (prepodobna Anastasija).
U okviru kompleksa nalazi se i Crkva kralja Milutina iz 1313. godine, posvećena sv. Joakimu i Ani, koja je u potpunosti očuvana, a freske su zadržale žive i jasne boje koje su imale i u doba kada su naslikane. Tu se može videti ktitorski portret kralja Milutina koji u rukama drži crkvu.
Mala crkva sv. Nikole zvana i Nikoljača zidana je od kamena, a freske su očuvane samo delimično. Odmah pored ove crkve nalaze se i kameni temelji crkvice posvećene sv. Jovanu.
O značaju manastirskog kompleksa svedoči i to da se Studenica nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 1986. godine.
Bez obzira na to kada posetite manastir, ovde će biti veliki broj posetilaca. Ukoliko manastir posetite vikendom, kao što je bio naš slučaj, pripremite se na strpljivo čekanje ukoliko želite da uđete u samu crkvu zbog velikog broja zakazanih krštenja. Mi smo uspeli da vidimo unutrašnjost crkve svega na par sekundi između 2 krštenja. To nas ipak nije sprečilo da razgledamo ostatak kompleksa.
Ukoliko imate više vremena od nas, obavezno izvidite i put do isposnice Sv. Save koja se nalazi visoko iznad manastira, u brdu, u vidu pečine sa ozidanim ulazom. Mi smo nažalost morali da krenemo ka Kopaoniku budući da se ceo ovaj put prilično odužio.
Vraćamo se istim putem i sada od mesta Ušće krećemo dalje preko Jošaničke banje ka centru Kopa.
Brzinsko ostavljanje stvari u smeštaju, kratak odmor od vožnje uz kafu da se okrepimo i krećemo ka Nebeskim stolicama. Sad samo uživanje u šetnji do lokaliteta i razgledanje okoline. Usput samo svraćamo i na Pančićev vrh da se Maja upozna i sa ovim delom planine, budući da je ovo njoj prva poseta Kopu. Dalje nastavljamo stazom ispod Pančićevog vrha ka Nebeskim stolicama.
Nebeske stolice
Arheološki lokalitet Nebeske stolice nalazi se na 1.800 metara nadmorske visine, neposredno ispod samog Pančićevog vrha. Do lokaliteta vodi staza iz samog centra, na kojoj ćete uvek sresti neke rekreativce. Staza vas vodi ispod Pančićevog vrha koji vam služi kao orijentir, a prsecate i ski staze Duboka I i Krčmar. Mislim da se negde oko Krčmara nalazi tabla da dalje stazom nastavljate na sopstvenu odgovornost i da postoji opasnost od zaostalih kasetnih bombi, ali da vas taj znak ne uplaši. Čišćenje terena je završeno, ali to ne znači da treba baš da lutate previše van planinarske staze. Dokle god se držite staze, nemate o čemu da brinete.
Kako se budete približavali lokalitetu, čućete u daljini zvuk zvona koje odjekuje u daljini.
Tokom istraživanja otkriveni su ostaci građevina i bazilike, specifične osnove, u čijoj unutrašnjosti je otkriven ranohrišćanski mozaik. Na lokalitetu nisu otkriveni tragovi srednjovekovnih dogradnji i građevina pa se veruje da je lokalitet napušten i nije bio kasnije korišćen ili obnavljan.
Prema dosadašnjim saznanjima, život na ovom lokalitetu je postojao od III do VI veka, prvo kao mali kasnoantički stambeni kompleks koji se u V ili VI veku razvio u hrišćansko kultno središte.
Na lokalitetu je pronađen i novac iz III veka, iz vremena rimskog imperatora Konstantina Velikog, iz perioda invazije Gota i zatim Huna… Ono što je sasvim sigurno je to da je u vreme rimskog carstva kopana ruda u ovim krajevima. Jedna od pretpostavki je i ta da se na brdu nalazilo i vojno utvrđenje ali to nikada nije potvrđeno. Ipak, nije teško zamisliti ga dok sedite u podnožju tog vidikovca.
U narodu ovaj lokalitet poznat je i kao Crkvine i posvećeno je Svetom Prokopiju, zaštitniku vojnika rudara, jer je ova planina, u antičkim i srednjovekovnim izvorima nazivana Srebrna – zbog iskopavanja zlata, srebra, bakra i ovlova.
Iako imamo osećaj da bismo ovde mogli da provedemo sate odmarajući oči u pogledu, nazad nas tera zalazak sunca, pad temperature i bogme velika glad.
Ono što me je radovalo jeste vedra noć bez meseca a to znači samo jedno – idemo da jurimo zvezdano nebo. Moram reći da nam je svima srce bilo na mestu i da su svi imali volje, ali mislim da smo podcenili, ja prva, umor tog dana. Onako tromi prepunih stomaka jedva da smo uspeli da se malo udaljimo od prilično osvetljenog centra pre nego što nas je zimoća oterala nazad u tople krevete. Ipak poneli smo kući 2-3 delimično uspele fotke.
Markov kamen
Nastavljamo našu kopaoničku šetnju odlaskom do Markovog kamena. Ova nesvakidašnja formacija magmatskih stena definitivno je jedna od najpoznatijih atrakcija Kopaonika. Do Markovog kamena stiže se lako, kratkom šetnjom iz samog centra, najjednostavniji način da pronađete početak staze je da prođete s desne strane pored garaže odakle ćete videti oznaku koja vas vodi dalje ka stazi.
Masivne stene visoke i do 10 metara nalaze se na samom kraju ove staze koja vas vodi kroz šumu. Ove masivne stene čudnog oblika oduvek su budile maštu, pa su o njima nastale i brojne priče i legende. Jedna od njih kaže da je stene na ovom mestu „naslagao“ ni manje ni više nego Kraljević Marko koji ih je jednom prilikom bacio u ovom pravcu sa velike daljine. Istina je ipak da su ovo granodioriti, vrsta magmatske stene koja nastaje kristalizacijom kiselih magmi sa manjim sadržajem kvarca.
Kada smo zakoračili u ovaj stenoviti kompleks i šumu koja ga okružuje, imala sam osećaj kao da se nalazimo u nekoj pomalo tmurnoj bajci braće Grim. Fotografije će najbolje dočarati taj osećaj.
Pešačka tura „Markove stene“ spada u najlakše na Kopaoniku i primerena je svim uzrastima i osobama sa znatno slabijom kondicijom. Tokom staze na par mesta su postavljene i klupice za odmor a staza je dobro obeležena.
Inspirisani ovim stenama idemo u obilazak još jedne popularne lokacije – Orlove stene ili Bele stene kao ih još nazivaju. Ovo je lokacija sa koje se pruža neverovatan pogled, a zbog svog položaja Orlove stene su mesto gde možete često sresti i paraglajdiste.
Orlove stene
Do ove lokacije stiže se ukoliko iz centra Kopaonika krenete ka Brzeću. Ubrzo stižete do proširenja uz put sa kojeg se pruža prvi pogled na Orlove stene i ono što vas očekuje na samoj lokaciji. Ukoliko putem nastavite par stotina metara dalje, stižete i do sledećg proširenja odakle kreće staza ka Orlovim stenama. Ovo je inače prirodni rezervat kojim dominira ova vertikalna stena na kojoj se nekad gnezdio soko, pa je verovatno tako dobio i ime. Danas je ovo lokacija gde se za posetioce planinskog centra organizuju penjački treninzi na steni.
Da biste iskusili pravi osećaj slobode na ovoj steni potrebno je da prošetate do najisturenije tačke na litici sa koje se pruža neverovatan pogled. Na fotografijama to izgleda „strašnije“ nego što zaista jeste, ali ukoliko se i najmanje plašite visine, neće vam se ni najmanje dopasti vertikalni odsek stene koji se nalazi odmah do vas.
Ovde se završava i naša kratka avantura na Kopu. Budući da ova planina ima toliko toga da ponudi i toliko zanimljivih lokacija za oblazak, vraćamo joj se iznova i eto nas uskoro u obilasku novih atrakcija Srebrne planine.