Ne putujem tek da bih išao bilo gde, već da bih se kretao. Putujem zbog samog putovanja. Najveća stvar je u tome da budete u pokretu. – Robert Luis Stivenson
Čini mi se da se ovo najviše odnosi na nas a to počinjem da shvatam već iz samog naslova ovih par poslednjih tekstova. Ne doživljavam sebe a ni moje saborce na putovanjima kao statične turiste koji će doći na jedno mesto i uživati i upijati tu lokaciju. Imam potrebu da budem u pokretu i reko se dešava da neko od naših putovanja bude u formi boravka na jednom mestu. Kako, kad postoji toliko stvari za otkriti i videti.
Potvrdu te moje pretpostavke dobijam i od kolege koji objašnjava ženama na poslu moj predstojeći odlazak na put kao “ne pitajte je gde ide, već gde ne ide”. Da bi tako nešto svaki put bilo moguće, svakom putu predstoji dobro planiranje i procena mogućih lokacija za obilazak. Tako da ću vam ja olakšati posao i dati vam “razrađene” šeme za jednodnevne i vikend obilaske po Srbiji, ali i one nešto malo duže.
Takav je i ovaj jednodnevni izlet pod nazivom “Istočna Srbija III”. Nameračili smo se da istražimo istočnu Srbiju ovog proleća jer takva čuda prirode možete samo zamisliti.
Rano je proleće, vreme nas prilično dobro služi i vikend znači samo jedno – pakujemo se i krećemo. Pred nama je put duži od 221km u jednom pravcu. Odmah da bude jasno, da bismo sve ovo izveli u jednom danu i uspeli da na miru uživamo na svakoj lokaciji vreme je od suštinskog značaja pa se ranojutarnji polazak podrazumeva.
Budući da nas put vodi kroz Svilajnac, odlučili smo da zastanemo i da posetimo Prirodnjački centar u ovom gradu, jer zašto da ne! Opšti utisak je da je ok mesto i da ga vredi posetiti, naročito ukoliko imate klince. Ok, mi nismo klinci ali smo deca u duši pa nam je sve to zanimljivo, a biće i vama. Koncept je solidan, prezentacija je zanimljiva i definitivno nam nedostaje još ovakvih i ozbiljnijih mesta i sadržaja. Spoiler-allert: Neko će reći šta hvališ replike, modele i preparirane životinje, a ja ću reći hvalim jer je bar to pokušaj da se širim masama približi nešto edukativnog sadržaja.
Postoji kružna tura koja nas vodi od nastanka Zemlje, fosila dinosaurusa, modela Neandertalaca do dela u kojem je prikazano rudno bogatstvo Srbije, replika mamuta Kika i bio-diverzitet naših krajeva. Naravno nama je najzabavnije bilo pored dinosaurusa. Postavku prvenstveno čine skeleti koji zapravo nisu pravi fosili već su replike urađene po uzoru na prave fosilne skelete ovih dinosaurusa, ali nemojte da vas to obeshrabri jer jesu reprezentativni. Kad smo već kod fosila tu je i replika mamuta „Kika“ u prirodnoj veličini, koja je otkrivena 1996. godine u glinokopu fabrike „Toza Marković“ u Kikindi. Neću vam sve otkriti, posetite centar i sami otkrijte šta sve možete videti tamo. Samo ću reći još ovo, da stavimo tačku na pitanje da li u Srbiji ima vulkana, u dvorištu centra nalazi se postavka sa mapom ugašenih vulkana Srbije i periodom iz kog potiču.
Centar je otvoren svakog dana od 10 do 18 časova, cena ulaznice jeste možda malo skuplja i iznosi 500 dinara po osobi (za odrasle) ali svašta ćete zanimljivo videti i saznati.
Pošto smo već u stilu upoznavanja sa praljudima, nastavljamo put ka potvrđenoj lokaciji gde je sasvim sigurno živeo praistorijski čovek. Resavska pećina bila je dom praistorijskim ljudima a potvrdu smo dobili na osnovu pronađenih tragova kao što je kamena sekira, vrhovi kopalja, lobanja polarne lisice i tragovi postojanja ognjišta.
Resavka pećina
Resavska pećina spada u najstarije i najveće pećine u Srbiji jer je stara 80 miliona godina a duga 4,5 km. Stvaranje ove pećine počelo je pre velikog ledenog doba, a za stariji pećinski nakit se smatra da je star oko 45 miliona godina. Inače se sastoji iz više nivoa i detaljno je istraženo 2.830 metara dok ćete vi kao posetioci imati priliku da vidite samo 800 metara koji su uređeni za posete. Neću da budem hejter, ali generalni utisak za tako spektakularno mesto je da nedostaje osvetljenja jer ne možete ništa videti unutra koliko je mračno. Takođe da znate da je fotografisanje i snimanje u pećini zabranjeno, dozvoljeno je samo u jednoj od dvorana – Koncertnoj (centralnoj) dvorani. Ono što je meni bilo zanimljivo je to što je u pećini temperatura konstantna i iznosi +7°C a vlažnost vaira od 80 do 100% i to ćete sigurno osetiti čim se spustite u pećinu. Staza kojom će vas povesti vodič je kružna i prolazi kroz više dvorana na dva nivoa (gornja i donja galerija). Najniža tačka do koje ćete doći jeste na 405 m nadmorske visine. U gornjoj galeriji se obilaze 4 dvorane.
Definitivno na mene najjači utisak ostavlja sama zamisao da je čovek nekada kroz taj mrak pećine prošao sam, uvijen u „bundicu“ od nekog krzna sa bakljom u ruci. Možete li zamisliti život u konstantnom mraku koji preseca samo plamen baklje ili ognjišta, na temperaturi od +7°C i vlažnosti od 100%.
Resavsku pećinu obavezno posetite i otvorite četvoro očiju jer te prizore nećete nigde drugde videti.
Lisine i vodopad Veliki buk
Krećećemo dalje ka sledećoj lokaciji. Put nije dug i brzo stižemo do hidro-kompleksa Lisine u podnožju Beljanice. Predivan krajolik kao iz bajke bogat vodom koja se razbija sa 25 metara visine. Često ćete čiti da ljudi kažu da idu na vodopad Lisine, dok je pravilnije reći da idete da posetite vodopad Veliki buk jer je pojam Lisine širi od samog vodopada i podrazumema ceo tok rečice Vrelo, slapove i Veliko vrelo.
Naravno vodpad je najbolje posetiti u proleće kada je bogat vodom. Tada možete doživeti vodopad i Veliko vrelo u punom sjaju i snazi. Pristup je vrlo dobro rešen tako da vas apsolutno ništa ne sprečava da ga posetite.
Pred takvom prirodnom lepotom sve reči su suvišne zato ću ih pretočiti u slike. Ali dok uživate u prizoru i u umirujućem šumu vode, možete li da zamislite vile i zmajeve oko vode? Ja mogu jer uopšte ne sumnjam da je ovakva priroda navela ljude da o njoj pričaju priče i da joj pripisuju magična svojstva, kao i da čvrsto veruju da je ovo dom natprirodnim bićima.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Oduvek mi je bilo poznato da se za istočni kraj naše zemlje vezuju brojne priče o magičnim stvorenjima pa je vredelo malo istražiti stvar. Neverovatno otkriće! Ko bi rekao da je zmaj nastao od šarana. Da, šarana, i to zmaj! 😀
Naravno priča o mitskim stvorenjima u našim krajevima je toliko kompleksna da se ne može jednostavno prepričati tako da je ovo samo kratka verzija. Prema pričama zmaj može nastati od različitih životinja, a u nekim slučajevima može uzeti i obličje čoveka dok se u drugim prikazuje kao svetlost. Generalno su smatrani pozitivnim bićima i gospodarima atmosferskih pojava. Pa je tako svako selo moglo imati svog zmaja koji bi branio svoju oblast od nepogode i selu donosio berićet. Prema nekim pričama zmaj bi nastao od šarana kada pređe određeni broj godina (oko 200 godina). Tada zmaj izlazi iz reke i dobija krila a dok odleće, varnice koje lete imaju oblik krljušti. Zmaj obično živi blizu vode i to u nekom starom drvetu.
Ali za zmajeve je važilo i verovanje da može zaboraviti na svoje obaveze kao zaštitnika sela i to naročito kada se preobrati u prelepog muškarca koji bi „pohodio“ određenu ženu u selu. Prvo bi joj se javljao u snovima, a zatim bi u vidu svetlosti silazio kroz komin (dimnjak) svako veče i teško ga je bilo isterati. (Komentar koji je sve najviše nasmejao kad sam o tome pisala na Instagramu).
Budući da se zmaj smatra dobrim i da se smatra zaštitnikom, ne čudi pojava zmajeviti junaka naročito u postnemanjićkoj Srbiji, kada je pretila najveća opasnost od Otomanskog carstva i kada je narod jedino mogao da veruje da ga takav junak može odbraniti. Tako je, na primer, unuk Đurđa Brankovica u narodnoj pesmi dobio nadimak “Zmaj ognjeni” nakon što se u borbi protiv Turaka istakao velikim junaštvom. Slično je i sa junakom Prvog srpskog ustanka, Stojanom Čupićem, koji je nakon pobede nad Turcima u mačvanskoj šumi Kitogu prozvan Zmajem od Noćaja.
A gde su zmajevi tu su i vile. Kažu da se vile kupaju u ovim vodama i da ih ne bi trebalo pri tome uznemiravati. Brojne su priče o vilama i razlikuju se od kraja do kraja Srbije, a mogu da nastanjuju planinu, reku ili jezero, šumu. Isto tako postoje brojna verovanja kako se rađaju vile, pa tako kažu da nastaju iz rose, bilja ili se povijaju u list i rastu na drvetu. Kako bilo uglavnom se opisuju kao prelepa bića čija je naklonost ka ljudima dvojaka. Kažu u ovom kraju da ne treba ići na izvore reka jer se tamo vile kupaju a ukoliko ih prekineš, ko zna šta ti mogu učiniti ako te omađijaju.
Priča je mnogo i evo još uvek ih pronalazim i čitam. Iskreno preporučujem da malo čitate o magičnim bićima u našoj kulturi jer ćete pronaći neverovatne priče. Predlog da krenete od Pojmovnika srpske kuture na ovom sajtu http://www.pojmovnik.etno-institut.co.rs/
Ukoliko poverujete u vile, sasvim sigurno ćete poverovati da baš žive u šumama koje okružuju magično Krupajsko vrelo, našu sledeću destinaciju.
Krupajsko vrelo i vrelo Mlave
Na prvi pogled neugledno mesto krije jedan od najspektakularnijih prizora u našoj zemlji. Skrivena kamena staza koja vodi iza stare vodenice i pored ribnjaka pastrmke kao da nas stvarno vodi u carstvo vila. Pogled na Krupajsko vrelo obara s nogu. Vrelo je redak prirodni fenomen u našoj zemlji zbog neverovatne boje vode. Jezero koje stvara na površini ima tirkiznu boju zahvaljujući prisustvu krečnjaka sa planinskog masiva Beljanice. Krupajsko vrelo spada u najveće i najjače kraške izvore u Srbiji. Takođe, ono je jedno od tri najatraktivnija kraška izvora na našim prostorima – na prvom mestu je vrelo Belog Drima, a na drugom vrelo Raške.
Legenda kaže da je u ovim planinama skriveno blago pa se čak veruje da ga je sama planina progutala i da se sad nalazi na dnu pećine koju čuva Tartor, vodeni duh. Realnost je ta da vidljivi ulaz zapravo krije podvodnu pećinu koju su istražili ronioci, naravno bez blaga.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Još jedan primer kraškog vrela možete videti ako nastavite i do Žagubice gde se nalazi vrelo Mlave. Možda nešto manje tirkizne boje ali i dalje neverovatno. Ovde na Mlavi se i završava naša avantura broj 3 po Istočnoj Srbiji. Malo smo se i umorili jer nismo stali od kako smo krenuli iz Beograda pa je sad stvarno bio pravi trenutak za jedan predah i da malo dođemo sebi jer nas čeka povratak za Beograd.
Realizacija: samostalna
Težina: laka, nema puno pešačenja (taj dan smo prešli peške oko 12 kilometara)
Oprema: patike + ranac
Hrana: iz ranca + kafa dok čekamo obilazak Resavske pećine + kafa u Žagubici na vrelu Mlave; ukoliko želite postoje brojni restorani koji služe svežu pastrmku na Lisinama
Kilometraža: ukupno 382 km
Mapa:
Sjajan tekst i slike. Vraćaju neke detalje u memoriju. 🙂