Kad sam započela ovaj moj mali projekat, ubrzo sam shvatila da mi je teško neka mesta da pretočim u reči. Previše utisaka za sabrati pretpostavljam. Durmitor je upravo jedno takvo mesto koje me je najviše namučilo u pokušaju da ga dočaram. Kad bolje razmislim, ni prave reči ni najbolje fotografije ne odaju onaj utisak koji steknete onog trenutka kada zakoračite na ovu planinu. S druge strane rekla sam sebi da neću ni pokušati da pišem o Durmitoru dok ne obiđem bar nekoliko vrhova i jezera pa da imam o čemu konkretno i pisati a ne opisivati ga onako iz podnožja sa sigurne udaljenosti. Verovala sam da nemam pravo o Durmitoru da kažem baš ništa dok ne doživim pogled sa Bobotovog kuka.
Mi smo imali dva kratka susreta sa ovom planinom, kažem kratka jer mislim da je potrebno prilično vremena da se ovaj gorostas zaista upozna. Ovi obilasci su bili nedovoljni za sve ono što sam planirala. Zato konstantno imam osećaj „nedovršenosti“ a to nikako ne volim, da sam ostala dužna sebi i tom mestu, da sam mogla više. Naravno da sam mogla ali kada putuješ u društvu potrebno je pronaći zlatnu sredinu i ne forsirati druge. Mnogo je tu kockica koje se moraju složiti a planina te dodatno stavlja na test izdržljivosti kao i vremenski uslovi.
Nakon par paklenih letnjih dana u zalivu, osveženje koje nas je ove godine dočekalo na Durmitoru bilo je pravo olakšanje. Iako razika u temperaturi od jedno 30 stepeni nije preterano zdrava, što se i odrazilo na neke koji su bili u potpunosti desetkovani prvog dana, ne postoji razlog koji bi me zaustavio da i po kiši lutam po Durmitoru. Planinski vrhovi i visoki četinari u oblacima su mi postali omiljena slika planine. Zato dok su ostali dremali ja sam se uputila pravo ka Crnom jezeru nadajući se da ću uhvatiti upravo takav neki kadar.
I nakon šetnje od jedno 4km od smeštaja do Crnog jezera upravo takav pogled me je i dočekao. Vrh Međed koji se uzdiže iznad Crnog jezera u sudaru sa oblacima koji se obavijaju oko njega. Vazduh je bio prilično težak od kiše i nevremena koje je prethodne noći ozbiljno rashladilo Durmitor od nestandardno visokih temperatura za ovu planinu.
Crno jezero i vrh Međed
Prvu stvar koju naučite i zapamtite u vezi Durmitora jesu „gorske oči“. I dok ste klinci to vam zvuči onako neverovatno i pitate se šta to zapravo znači a kad se sa istima i susretnete po prvi put shvatate odakle potiče taj naziv. Crno jezero jeste najveće i najpoznatije ledničko jezero među 18 jezera koje se nalaze na Durmitoru.
Ono leži u podnožju vrha Međed i sastoji se od 2 jezera – Velikog i Malog koja su povezana uzanom jezerskom uzinom zvanom Struga. Leti kada nivo vode opadne ovaj prelaz između jezera se nađe iznad površine vode tako da možete preći i peške preko. Oko oba jezera vodi staza u dužini od oko 3.5km koja je leti najbolja za obilazak jer se tokom ranog proleća neki delovi iste mogu naći i pod vodom kada nivo vode u jezeru poraste zbog topljenja snega na vrhovima koji ga okružuju.
Malo jezero, iako je po površini manje od Velikog pa otuda i naziv, zapravo je dublje od Velikog jezera sa maksimalnom dubinom od 49m. Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 1.416 metara i okruženo je neverovatno gustom šumom crnog bora čiji se vrhovi uzdižu visoko iznad jezera ogledajući se u neverovatno mirnoj vodi.
Ko je imao priliku da vidi neka druga lednička jezera ne čudi ga ovaj prizor ali boja vode je zaista nesvakidašnja. Tokom zime jezero je okovano ledom i to je slika koju bi trebalo videti kao i u proleće kada „pucaju“ čuvene Čeline, izvor koji se nalazi ispod Međeda. Tokom otapanja snega kaže se da Čeline pucaju i da se voda u slapovima spušta u jezero.
A onda s proleća to jezero bogato vodom dobije onu svoju karakterističnu boju kojom mami ljude iz čitavog sveta.
Za one koji samo šetaju oko jezera može biti zanimljivo i da posete takozvanu „Titovu pećinu“ koja se nalazi blizu mesta gde Veliko prelazi u Malo jezero. Priča kaže da se tu sastao Vrhovni štab i doneo odluku o proboju Sutjeske ali možda je to samo i neka zanimljiva priča za turiste. Za one koji Durmitor posećuju zbog planinarenja, sa Crnog jezera upravo kreće i planinarska staza koja vodi ka vrhu Međed odakle je pogled na jezero ipak najbolji.
Zapravo radi se o 2 vrha – Mali međed 2.223 m.n.v. i Veliki međed 2.287 m.n.v. Masiv Međed iz pravca Crnog jezera podseća na figuru medveda pa otuda i naziv.
Budući da sam bila sama a u planinarske pohode se ne ide sam, sve ovo će morati da dočeka neko srećnije vreme kada se na Durmitor dođe sa vodičem i sa ostalim planinarima.
Kao i uvek moji planovi su veliki a moram ih vrlo često korigovati i prilagoditi vremenu i ostalima u društvu, pa tako i ovaj put taj prvi dan je bio nešto skroman što se tiče obilazaka (po mom mišljenju naravno).
Sa mrakom dolazi nova kiša i nada da će se do jutra ispadati i da ćemo sutrašnji dan moći da iskoristimo ipak u većoj meri.
Tako i biva i dočekalo nas je suvo ali maglovito i vrlo prohladno jutro. Ne gubimo vreme i krećemo putem pored Savinog kuka dalje preko Pošćenskog Kraja ka Prevoju sedlo. Miloš obožava vožnju ovim krajem pa da mu udovoljimo bar to kad mora mene da trpi dok se pentram po vrleti. Ovde naravno stajemo na prvom stajalištu u blizini Suve lokve, odakle se pruža pogled na predeo koji vas očekuje dalje ukoliko nastavite tim putem. Malo fotkanja po tmurnom vremenu pa šta se iz toga izvuče i sećanje na prethodno leto kada nas je ovde dočekao savršen sunčani dan.
Krećemo dalje i stižemo do Prevoja Sedlo gde smo se nadali da će biti moguće popeti se do Sedlene grede ili do Uvite grede ali naravno ništa od toga. Njih dvojica nisu baš bili u elementu planinarenja po takvom vremenu pa sam ja krenula da pređem bar deo puta do Uvite grede dok su se oni grejali u kolima.
Prevoj sedlo, Uvita greda i Sedlena greda
Sedlo je prevoj na 1.907 m.n.v. koji se nalazi između Sedlene grede (2.227 m.n.v) i Uvite grede (2.199 m.n.v). Ovaj prevoj je sigurno jedan od najpoznatijih, najlepših i najviših prevoja na Durmitoru. Nalazi se na nekih 14 km od Žabljaka. Po sunčanom danu sa ovog mesta pruža se zaista neverovatan pogled na okolinu. Od prevoja kreću 2 planinarske staze – staza ka Sedlenoj gredi u pravcu juga i suprotno u pravcu severa staza koja vodi preko Uvite grede i Zelenog vira do Bobotovog kuka.
Dan je bio katastrofalan za planinarenje prvo zbog guste magle i oblaka gde je vidljivost bila nekih 200-300 metara maksimalno i smanjivala se kako se išlo dalje stazom, vetar je ovde verujem uvek prisutan zbog karakteristike terena a po hladnoći i kišici koja je rominjala vreme je baš bilo nezahvalno. S obzirom na vreme na stazi je ipak bilo ljudi pa sam iskoristila priliku da bar skoknem do gore da ne propustim sve ovo uzalud. Budući da je svako išao za sebe i da nije bilo neke organizovane ture, nakon samo 200m već sam bila sama okružena oblacima. Iz tog razloga otišla sam samo do sipara ispod Uvite grede i vratila se nazad da me njih dvojica ne bi dugo čekali u kolima a i iz očiglednog razloga što sam bila sama i što mi ne pada na pamet da idem do bilo kojeg vrha na koji idem po prvi put po takvom vremenu i to bez ikoga. Razočarana sam naravno što nisam imala priliku da sve ovo vidim i da prođem celu stazu ali dobro situacija je bila takva pa sam se pomirila sa sudbinom i zadovoljila se prilikom da doživim bar deo toga.
Nastavljamo putem dalje, naravno zastajemo na svakom ćošku jer bih ja lutala po svakoj livadi i idemo do mesta odakle se pruža verovatno najbolji pogled na Sedlo. Ovde se nalazi proširenje na putu u vidu malog parkinga a kad smo već kod puta obratite pažnju na celu ovu trasu jer je put prilično uzak pa je potrebno posedovati elementarno poštovanje i znanje kako se vozi po ovakvom putu gde se 2 vozila ne mogu tako lako mimoići. Ovde se nalazi jedan od onih čuvenih drvenih vidikovaca u obliku razglednice. Od cele ove okoline zastaje dah pa ne zna čovek gde bi pre krenuo. Ukoliko se nastavi daje putem nailazi se na mesto za kamp a put dalje vodi ka Prutašu.
Ovaj vrh je zaista nešto nesvakidašnje što se na Durmitoru ne sme propustiti.
Prutaš
Stene neobičnog oblika koje se prostiru na ovom potezu kao da su nastale u borbi titana. Vrh Prutaš se nalazi na 2.393 m.n.v. i definitivno je jedan od najlepših i najneverovatnijih na Durmitoru. Staza kreće od Todorovog dola gde smo se i mi zaustavili. Budući da se radi o ozbiljnijem usponu, odlazak na Prutaš u ovom trenutku nije ni bio razmatran pa jedino što nam je preostalo jeste da se odavde divimo ovim masivima.
Iako njih dvojica vole prirodu generalno, sad im je već bilo dosta a pošto bih ja mogla ovako danima nalazimo sredinu i dogovor da krenemo polako nazad i da odemo do Savinog kuka u nadi da ćemo se tog dana popeti na neki vrh pa makar i žičarom, što je ovde olakšavajuća okolnost naročito po ovakvom vremenu. Za mene je ovo bio pravi izazov jer se generalno plašim visine u smislu kada mi noge nisu čvrsto na zemlji pa malo nećkanja hoću li ili neću na žičaru pobeđuje želja da vidim šta se na Savinom kuku nalazi.
Savin kuk
Savin Kuk na 2.313 m.n.v. je jedan od najposećenijih i najfotografisanijih vrhova Durmitora, upravo zahvaljujući postojanju spomenute žičare. Žičara koja vodi do samog vrha sastoji se iz dva dela, donje žičare dužine 1.550m, koja izlazi na nadmorsku visinu od 1.907 m.n.v. i gornje duzine 700m koja izlazi na nadmorsku visinu od 2.213 m.n.v. Mi smo se ovog puta popeli samo do prvog vrha tj. samo donjom žičarom dok se sam vrh nije ni video od oblaka. Da li mi je bila frka, vala jeste jer mi je taj drugi uspon bio nešto zastrašujuć gledajući ga kako nestaje u oblacima a moram reći da ova žičara jeste nešto malo starijeg kova od onih npr. na Kopu pa prilično trucka i trese dok se penje. Da se izvučem da ne ispadnem prava kukavica 😀 nismo išli do gore i iz razloga što su se Miloš i moj brat zaledili jer nisu bili ni približno obučeni za svega +4°C koliko je termometar merio na ovom mestu. Mogu misliti koliko je bilo na samom vrhu jer je i vetar prilično ojačao do tad. Kako bi stvar bila još gora, kada smo ustali sa žičare zadnjice su nam bile ne mokre nego natopljene vodom od kiše koja je padala celu noć i natopila sedišta na žičari tako da su počele kosti da se lede u mokroj garderobi na tih +4°C i vetru. Odlučismo zato da se lepo vratimo nazad na presvlačenje.
Jednom kad su se ugrejali nakon one zimoće ko će ih isterati ponovo, niko! Tako se približava i kraj ove opet kažem prekratke posete Durmitoru.
Za kraj ostavljam nešto što je uvek i početak i kraj susreta sa ovom planinom a to je kanjon reke Tare. Mesto koje se tek ne može opisati.
Most na Đurđevića Tari
Šta je potrebno reći više od toga da je ovo najdublji kanjon jedne reke u Evropi i da je drugi po redu u svetu nakon kanjona reke Kolorado. I da je voda Tare toliko plava i smaragdno zelena i da je kristalno bistra i pitka celim svojim tokom.
Sa svojih 149 km dužine i dubinom koja dostiže i do 1.300 m kanjon Tare zvanično nosi titulu najdubljeg kanjona u Evropi i drugog u svetu.
Kanjon reke Tare je pod zaštitom UNESCO-a kao neprocenjivo prirodno blago od svetskog značaja. Nazivaju je i suzom Evrope jer je voda reke Tare pitka celim tokom.
Čitav krajolik ovog kanjona je neverovatan i čuva brojne endemske biljne i životinjske vrste. Kao i svaka planinska reka, i Tara se može pohvaliti nekim neverovatnim brzacima i slapovima pa je naravno najprivlačnija za rafting.
Kod Šćepan Polja Tara i Piva formiraju moćnu Drinu koja nasleđuje ćud, snagu i boju vode ove 2 planinske reke.
Naravno da se ne zna koji je pogled lepši i da se kanjon može doživeti na najbolji način upravo raftingom i splavarenjem pa da uživate u pogledu na strme litice dok se spuštate rekom. Onaj najpoznatiji i najpristupačniji pogled na kanjon je upravo sa mesta na kojem se nalazi i čuveni most u mestu Đurđevića Tara.
Ne samo što premošćava drugi najdublji na svetu kanjon, most je znamenit po mnogo čemu.
Kada je sagrađen 1940. godine, Most na Đurđevića Tari držao je dva svetska rekorda od kojih jedan drži i danas. Njegov prvi i ujedno najveći, od ukupno pet betonskih lukova, ima raspon od 116 metara a tako nešto do tada nigde u svetu nije izvedeno.
Drugi svetski rekord koji ni danas nije nadmašen je izgradnja najveće drvene skele za potrebe konstrukcije mosta. Ne samo to nego je ta drvena konstrukcija koštala čak 40% ukupne cene izgradnje mosta. Pored svih ovih rekorda, most na Tari dugo je važio i za najveći drumski most od armiranog betona u Evropi. Most je dug 350 metara ali je širok tek toliko da se na njemu mogu mimoići 2 vozila. Videćete da je danas i to nemoguće zbog broja ljudi koji šetaju po mostu jer su „trotoari“ na mostu za pešake široki jedva pola metra, pa se vozila preko mosta kreću prilično polako i pažljivo.
Osim svih ovih podataka o građevinskom čudu u prilog mu ide i istorija njegove gradnje. Pa su tako poznate priče o građevinskom čudu koje je njegov graditelj morao lično i srušiti.
Priča o istoriji mosta počinje uoči Drugog svetskog rata. Iz potrebe da se boje poveže ovaj kraj zemlje i da se dodatno razvije putna mreža tadašnje Kraljevine Jugoslavije, 1937. godine počinje i izgradnja mosta na novom putu.
Za glavnog projektanta imenovan je prof. Mijat Trojanović a glavni inžinjer zadužen za izgradnju bio je Isaac Russo. Takođe, jedan od inženjera bio je i čuveni Lazar Jauković koji će kasnije ući u legendu kao glavni i najzaslužniji za izgradnju ovog mosta.
Most na Tari nikada nije doživeo svoje svečano otvaranje zbog rata koji je počeo a da nesreća bude veća samo dve godine kasnije doneta je odluka o njegovom rušenju kako bi se zaustavio prodor neprijatelja. Tako je prema pričama Moša Pijade koji je tada sa Žabljaka komandovao partizanskim jedinicama poverio inženjeru Lazaru Jaukoviću da poruši most ali tek toliko da se preko njega ne može preći a da se ipak posle rata može obnoviti. Tako je Jauković u zoru 6. maja porušio najmanji luk na mostu.
Ova priča o mostu je neverovatna za čitanje pa istražite malo jer se može pronaći mnogo zanimljivih priča o celom ovom događaju.
Neću reći da je to moja priča o Durmitoru jer ovo je samo uvod.
To be continued…